Marina uoči venčanja otkrila preljubu: Tada je imala bizaran zahtev od kog se prevrće želudac, a onda je on posle 20 godina stao pred nju
U svetu slavnih i kreativnih parova, retko se pojavi veza toliko snažna, a istovremeno toliko krhka kao ona između Marine Abramović i Ulaja. Njihova romansa trajala je dvanaest godina – burnih, intenzivnih, ispunjenih ljubavlju, bolom, umetnošću i na kraju – tišinom. Iako su svojim telima i emocijama stvorili umetnost koja je pomerala granice, njihova ljubav, kao i performansi, završila se pred očima sveta – spektakularno i razorno.
Početak kraja: Veliki kineski zid kao simbol razlaza
Njihov poslednji zajednički performans bio je sve osim običnog. U delu pod nazivom „Ljubavnici“, Marina i Ulaj započinju hod sa suprotnih krajeva Velikog kineskog zida – ona sa istoka, iz zaliva Bohaj, a on sa zapada, iz pustinje Gobi. Svako od njih prelazi 2.500 kilometara, da bi se susreli na sredini – ne da se venčaju, kako su prvobitno planirali, već da se zauvek rastanu.
„Naš plan je bio da se venčamo kada se sretnemo. Ali o tome smo sve manje pričali. Bila je 1984. godina, i moja veza s Ulajem se raspadala,“ priznala je Marina.
Pogledajte kako je izgledao njihov put u galeriji:
U tom trenutku njihova komunikacija je već bila gotovo mrtva, a emocije zatrovane.
„Od smrti njegove majke, tačnije otkako sam na veče sahrane odbila da zatrudnim, između nas je tinjalo neprijateljstvo o kojem se nije govorilo.“
Noć kada je ljubav umrla
U jeku raspada veze, Marina otkriva i najintimnije trenutke izdaje i samoponiženja. Njena svedočenja su toliko ogoljena da više deluju kao performans bola nego kao sećanje:
„Kad sam stigla u Bangkok, bila sam očajna. Izgorela od ljubomore, želela sam da znam s kim me vara. Lažno sam mu priznala da imam ljubavnu aferu sa jednim francuskim piscem, i da je seks fantastičan. On mi je, glumeći ravnodušnost, priznao da je sa bogatom Amerikankom čiji je muž u zatvoru u Tajlandu.“
U pokušaju da zadrži privid kontrole, Marina predlaže nešto što se graniči s destrukcijom.
„Rekla sam: ‘Sjajno! Hajde da imamo trojku!’ Nisam osećala ništa. Želela sam samo da ga isteram iz sebe. Bila sam gola, u postelji s njima, ali više nisam postojala. Prvo smo nas dvoje imali seks, kratko, a onda su oni, preda mnom. A ja sam ležala pored njih, budna, mrtva iznutra.“
Te noći, nešto se nepovratno prelomilo.
„Sećam se mirisa, tišine, kako spavaju pored mene. Ustala sam, istuširala se i otišla. Tog jutra prestala sam da volim njegov miris. A kada sam prestala da volim njegov miris – sve je bilo gotovo.“
Hodanje do oproštaja
Njihova zamisao da hodaju Kineskim zidom rođena je pod punim mesecom u australijskoj divljini, dok su još verovali u mit romantike. Ali do trenutka kad su zaista krenuli – 1988. godine – ljubav je bila prošlost.
Zid više nije bio kontinualna staza, već ruševina. Hodali su uz čuvare i prevodioce, nisu smeli da kampuju, već su spavali po selima. I više nisu bili ljubavnici.
„Naša početna motivacija nestala je. I mi smo nestali,“ napisala je Marina.
Polovina puta prošla je bez susreta. A onda je, jednog dana, stigla poruka od Ulaja:
„Hodanje po zidu je najlakša stvar na svetu.“
„Mogla sam da ga ubijem“, priznala je Marina. „Naravno da mu je bilo lako – on je hodao pustinjom. Ja sam se pela po planinama.“
Uprkos svemu, Marina je u sebi i dalje nosila nadu da se nešto može spasiti.
Susret bez duše
Do susreta je došlo 27. juna 1988. u mestu Erlang Šen, između dva hrama u kineskoj provinciji Šansi. Ali nije bilo filmske scene susreta na sred staze, već hladan doček.
„Čekao me je tri dana jer je taj pejzaž bio savršen za fotografisanje. Nije bilo ljubavi u njegovom zagrljaju – samo telo, bez topline. Uskoro sam saznala da je sa njim bila trudna njegova tadašnja prevoditeljka. U decembru su se venčali u Pekingu.“
Marina je bila slomljena. Ali to nije bio samo kraj ljubavi.
„Plakala sam jer smo završili monumentalno umetničko delo – ali svako sam. Moj deo puta bio je epski, duga borba koja je konačno bila gotova.“
Umetnost iz pepela bola
Marina je godinama ćutala o svemu. Stidela se kraha, bola, banalnosti propasti.
„Za poslednje tri godine naše veze, skrivala sam od prijatelja da više nismo zajedno. Nisam mogla da prihvatim neuspeh. Ostavila sam sopstveni rad zarad nečeg višeg – zajedničke umetnosti. Ispostavilo se da nismo uspeli zbog najglupljeg razloga – neuspeha u svakodnevnom životu.“
Njihov odnos, kako kaže, bio je „životna umetnost“. Privatno je bilo jednako sveto kao i javno.
„Naša saradnja je uvek bila o žrtvovanju – sve zarad te treće energije koju smo stvarali. A na kraju smo pali zbog nečeg malog.“
Poslednji pogled – viralni trenutak i suze
Dvadeset dve godine nakon raskida, Marina sedi nepomično u okviru performansa „Umetnik je prisutan“ u njujorškom MoMA muzeju. Na stolicu naspram nje seda Ulaj. Ćute. Gledaju se. Trepću. Marina pruža ruku.
„To je bio trenutak izvan vremena,“ rekla je kasnije. „Osetila sam sve – od početka do kraja – u tom jednom pogledu.“
Ali to nije bila ljubav – to je bio oproštaj.
Iako su kasnije imali i pravne sporove, na kraju su pre smrti Ulaja 2020. godine zajedno pronašli mir u tišini meditacije u Indiji.
„Univerzum ima svoje načine. Bilo je neverovatno što smo zajedno proslavili moju izložbu i ispratili prošlost, " rekla he tada Marina.
Bonus video: Ana Nikolić pokazala poruke posle raskida sa Raletom