"Postala sam udovica sa 36 godina, jedan trenutak me je pogodio kao grom": Nakon godina bola i tuge spoznala je nešto što joj je promenilo život
Ispovestudovice Lize Baros Lejn koja je sa 36 godina nakon tragedije izgubila voljenog supruga mnoge je dirnula. Ona u svojim ispovestima govori kako je emotivno prolazi kroz celokupno razdoblje.
"Tokom pandemije, moj muž Brent je kupio polovnu "Jon" čamac, u pokušaju da pobegne iz zatvorenosti karantina da pronađe mir u prirodi. Dana 10. jula 2020, samo dva sata nakon što je isplovio da ga isproba, policija se pojavila na mom pragu. Brent je nestao. Dva dana kasnije, telo mu je pronađeno. Utopio se. Iza sebe je ostavio dva mala sina, od 11 i 3 godine. Ja sam imala 36 i odjednom sam postala udovica", počela je svoju ispovest Liza Baros Lejn.
Dezorijentisanost tuge: Kada više ne prepoznaješ svet oko sebe
"U danima nakon njegove smrti kretala sam se kroz svet kao kroz maglu. Tuga me je lomila, ali nije bila samo ona. Počela sam da se osećam izgubljeno, izmešteno iz sopstvenog života, na način koji me je zbunjivao i frustrirao. Očekivala sam bol. Ali nisam očekivala dezorijentaciju,osećaj da ne prepoznajem svet, niti sebe u njemu. Imala sam jake prijatelje, posao koji me je ispunjavao kao novoimenovana vanredna profesorka socijalnog rada na Univerzitetu u Hjustonu i jasan istraživački pravac. I opet, uprkos svemu tome, imala sam osećaj da nestajem", rekla je Liza.
Gubitak poznate verzije sebe
"Kada sam, kroz sopstveno istraživanje, počela da dublje proučavam udovištvo u mladosti, sve češće sam čula istu rečenicu:
„Izgubila sam se. Ne znam više ko sam.“ Od učesnika u istraživanju i stručnjaka za tugu naučila sam da se to zove gubitak samoprepoznavanja. Mi nismo izolovane jedinke — mi se oblikujemo kroz odnose. Kada neko ko ti je bio centar sveta umre, ne gubiš samo njega. Gubiš i verziju sebe koja je postojala u njegovom prisustvu. Najjasnije sam osetila to raspadanje u malim, svakodnevnim stvarima. Brent mi je svake večeri uz večeru stavljao piće pored tanjira. Nisam morala da tražim. Bilo je tu deo našeg ritma. Tri dana nakon njegove smrti, porodica me je nagovarala da jedem. Sela sam na svoje uobičajeno mesto. Telo mi se automatski pomerilo ka mestu gde bi trebalo da bude čaša. Ali nije je bilo. Taj trenutak me je pogodio kao grom: niko me više neće tako tiho i pažljivo gledati. Osećala sam se nevidljivom. Manje vrednom.Tada sam shvatila: toliko mog osećaja lične vrednosti bilo je u tim svakodnevnim, tihim gestovima ljubavi", poručila je ova mlada udovica u svojoj ispovesti.
Grč u telu, suze u pokretu
"Tuga nije bila samo emocionalna. Bila je fizička. Grudni koš mi je bio stegnut, zglobovi su me boleli, stalno sam bila iscrpljena. Kretanje, koje sam uvek volela, postalo je neizdrživo. Muzika u grupnim treninzima izazivala je suze. Ponekad sam plakala dok sam se istezala. Maska mi je tokom pandemije služila kao zaklon za suze. Nije da nisam mogla da se krećem, nisam mogla da podnesem šta mi je kretanje otkopavalo", napisala je ona za Huffpost.
Zaboravljanje i „mozak tuge“
"Počela sam da zaboravljam stvari. Najgore su bile ključevi. Stalno su nestajali. Kasnila sam, paničila, prevrtala torbe. Na kraju sam morala da promenim brave. Ljudi bi me viđali na poslu i mislili da sam dobro. Moj rad na temu mladog udovištva je cvetao. Bila sam fokusirana, produktivna. U godišnjoj evaluaciji stajalo je: „Istraživački rad prevazilazi očekivanja.“ rekla je ova hrabra žena.
“Bojim se noći zbog noćnih mora. Bojim se jutra zbog brutalnog podsećanja na stvarnost. Bojim se dana jer žudnja za Brentom prelazi u horor zbog načina na koji je umro.” Ovo je bila borba za goli opstanak. I jedno i drugo je bilo istina. U isto vreme", poručila je.
Emotivne poruke na društvenim mrežama
Na svom Instagram nalogu često opisuje put kroz koji prolazi i kako se emotivno osnažila nakon tragedije. Time daje podršku i drugim ženama i muškarcima koji su prošli kroz isto što i ona
"Način na koji mladi partner umre i sama činjenica da je umro, može značajno pojačati simptome traume kod mladih udovica i udovaca. Trauma nas često tera da izbegavamo sve što nas podseća na tragičan događaj, uključujući i okolnosti partnerove smrti. Međutim, to izbegavanje nosi sopstvenu cenu: ono sužava naš životni prostor i čini svet još strašnijim mestom. Za mene, to je značilo da se klonim prirodnih vodnih površina nakon Brentove smrti. Tuga i trauma učinile su da ne mogu ni da zamislim da bih ikada više mogla osetiti bilo šta osim bola pored vode. Pokušavala sam nekoliko puta da se suočim s tim, ali iskustvo je bilo nepodnošljivo. Uz odgovarajući tretman, postepeno sam počela da se suočavam sa onim što sam godinama izbegavala. To nije izbrisalo bol, niti učinilo da sve postane lako, ali mi je vratilo nešto za šta sam verovala da je zauvek izgubljeno: sposobnost da uživam u delu života koji sam smatrala mrtvim. Nikada nisam mogla ni da zamislim da ću opet moći da stojim pored vode i osetim mir, a kamoli radost. To je duboka unutrašnja promena, koja je zahtevala ogromnu količinu rada, strpljenja i podrške. Neizmerno sam zahvalna zbog toga", poručila je u svojoj objavi na Instagramu.