Kako je Srbija postala kladioničarska imperija? Bivši zavisnik za Kurir: Sa 16 godina sam od 50 dinara dobio 45 hiljada - Roditelji su mi vraćali dugove
U zemlji gde većina ljudi živi veoma skromno, kockarnice niču kao pečurke posle kiše. Srbija danas ima više kladionica nego pekara, više aparata za sreću nego jaslica, više ruleta nego kulturnih centara.
Ko to i zašto želi da svi igramo po pravilima nečega što je najvarljivije, sreća? Na ovu temu za Kurir televiziju govorili su Sandra Božić, psiholog, Siniša Antonijević, edukator i bivši kockar, Nebojša Lazić, teolog, kao i Marija Stanojević, rediteljka filma "Kockar nikad ne gubi".
- Moj prvi kontakt sa kockom je bio kao i kod dosta mladih, prenego postanu punoletni sa nekih 16 godina uplatio sam prvi tiket od 50 dinara. Dobio sam nekih 45 hiljada dinara, mislio sam da je neka sreća. Kockao sam skoro punih 20 godina - kaže Antonijević.
On veruje da ga je ovaj dobitak doveo u problem jer je počeo da misli da se od kocke može čak i zaraditi:
- Ljudi traže sreću tamo gde sreće nema. Ja sam pokušavao sam da rešim problem, donosio sam odluku, priznao roditejima, vraćali su mi dugove. Četvrti put, kada sam zakazao svadbu, žena mi je bila trudna, a ja sam nekoliko dana pred svadbu napravio najveći dug. Kao da sam podsvesno hteo da se izigram i kažem stop, ja čekam dete, svadba, brak - kaže on.
Antonijević kaže da neko vreme nije kockao, ali da mu je prvi gubitak u privanom biznisu bio povod da se ponovo vrati u kockarske vode.
- Postoje socijalni rizici gde je sve dostupno, pa tako i kladionice. Blizu su naših kuća i škola, mladi mogu da odu tamo kako bi pobegli od nekog problema, ili jer misle da će brzo nešto zaraditi i obogatiti se. Ne priča se o posledicama i rizicima kocke, već se reklamira - kaže Božić.
Božić dodaje da kocka može značiti i pripadanje u društvu, ali može biti i beg od porodičnog nasilja, siromaštva i sličnih životnih izazova, pa i depresije.
- Kockanje je greh. Kocka je višeslojni problem, dovodi do nepoverenja unutar porodice i društva. Dovodi do gubljenja ljudskog identiteta jer sve što šteti jednom društvu šteti i punoći ljudskog bića, stvara nelagodu - kaže Lazić.
Stanojević kaže da je ideja za film proizašla delimično i iz informacije da smo po broju kockarnica drugi grad na svetu, ali kaže da ona u okolini nije imala kockare:
- To je prevazišlo taj okvir, pa sam umesto kockare obradila one svakodnevne ljude koje viđamo, odnosno kladioničare. Oni sebe ne smatraju kockarima pa mi je bilo zanimljivije. Postoji socijalna dimenzija, shvatila sam koliko je to normalizovano kod nas. Deo svakodnevnice je. Jedan lik je tvrdio da nije kockar, a onda ga ja pitam "jel imaš tiket u džepu" i on ga izvadi - kaže Stanojević.
Stanojević kaže da je viđala mnogo mladih po kockarnicama, pa kaže da je ovo magijski način razmišljanja da neko može da predvidi šta će dobiti.
- Ima elemenata edukacije u ovom filmu, neki deo publike je shvatio to kao pro-kockarski film, što nije. Publika u BiH je festivalska publika, pa su sjajno prihvatili, bilo je dosta pitanja. U Beogradu je bila šarenolika publika i dosta kockara među publikom, pa se pokrenula opšta diskusija - kaže Stanojević.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs