"KUPITE VAZELIN, NAMAŽITE DUŠU, OVO ĆE VAS BOLETI" Velika ispovest Milana Gurovića o srpskoj košarci! Reči koje odzvanjaju i poruke o kojima će se pričati...
Bivši reprezentativac i legenda srpske košarke Milan Gurović već nekoliko godina vodi sopstveni klub posvećen razvoju mladih igrača.
U razgovoru za Kurir otvoreno govori o radu s decom u njegovom KK Real, problemima današnjih generacija, ulozi roditelja, nedostatku sistema, ali i o tome zašto stranci danas "grizu" više od naših košarkaša.
Koliko trenutno imate kategorija i kako funkcioniše vaš sistem u klubu?
- Imamo sigurno preko deset selekcija, ne računajući "akademce", to su deca od šest, sedam godina koja tek ulaze u svet košarke. Samo u toj grupi imamo više od stotinu klinaca. U takmičarskom pogonu je oko deset selekcija. Radimo s decom do 18 godina, a posle toga, u zavisnosti od njihovog napretka i progresa, šaljemo ih dalje. Mi smo mali klub, mala fabrika koja pravi igrače. Akcenat je na razvoju igrača, ali i trenera - počinje priču Milan Gurović.
Koliko imate trenera i kako funkcioniše taj deo?
- Imamo pet trenera, svaki vodi po dve do tri selekcije. Svi su mladi, školovani, imaju crvene licence, bez toga ne mogu da rade kod mene. Trener mora da bude obrazovan, odgovoran i posvećen, jer radi s decom u najosetljivijem uzrastu.
Koliko vremena vi provodite u klubu? Kako izgleda vaš dan?
- Ceo dan sam tamo. Uglavnom radim individualne treninge sa igračima, onima koji žele da rade više. Ostali treniraju dva puta dnevno, u zavisnosti od školskih obaveza. Neki dolaze pre podne, neki posle podne. Trudimo se da sve uskladimo sa školom, jer uvek naglašavam da je škola na prvom mestu, košarka na drugom. Košarka je ljubav, ali i mač sa dve oštrice. Jedna povreda može da promeni sve, zato moraju da imaju i obrazovanje kao sigurnu osnovu.
Kakve su nove generacije? Često se priča da su "deca interneta" drugačija.
- Ne mogu da se porede s našim generacijama, ali nisu deca kriva, tehnologija ih je pojela. Njihov način razmišljanja je potpuno drugačiji.Veliki deo odgovornosti snose roditelji. Danas vidite dete od 16 godina koje roditelji i dalje voze na treninge. Mislim da bi trebalo da ih puste da se malo sami snađu. Ja sam sa 16 godina otišao iz Novog Sada, nisam znao ni reč grčkog. Muka te natera da sazriš. Danas su deca previše ušuškana, pa im je i koncentracija na treninzima često loša.
Da li današnji klinci "grizu" kao ranije?
- Pola-pola. Ima onih koji dolaze reda radi, ali ima i onih koji stvarno vole košarku. Ti momci dođu i kad nemaju trening, subotom, nedeljom, da šutiraju sami. To mnogo volim. Kad pokažu inicijativu, da su spremni na dodatni rad, da ne treba niko da ih moli ili vuče za rukav, već da to sami osećaju.
U klubu imate i strane košarkaše?
- Da, imamo nekoliko momaka iz Afrike. Imaju sjajne fizičke predispozicije, ali još važnije, drugačiji mentalitet. Dolaze iz sredina gde nemaju mnogo izbora, pa grizu svakog dana. Imaju ogromnu želju da uspeju.
Rekli ste da su vas neki kritikovali što dovodite strance u klub?
- Da, bilo je komentara, ali meni je to smešno. Kad njihova deca neće da dođu kod mene, moram nekoga da dovedem. Roditelji često forsiraju decu da idu u Zvezdu ili Partizan, misleći da je to garancija uspeha. A realnost je da do 18. godine možda budu tamo, ali prvi tim nikad neće videti. Kod mene svako ima šansu ako želi da radi. Poprilično su jasne i proste stvari kada govorimo o toj temi.
Stranci su sve brojniji u našim klubovima, od KLS do ABA. Da li zaista donose toliki kvalitet?
- Iskreno, ne pratim mnogo KLS i ABA ligu, više Evroligu. Ali činjenica je da je previše stranaca. Razlog je jasan: ne radimo dovoljno s mladima. Treneri često forsiraju rezultat, guraju najviše igrače pod koš, ne gledajući njihove stvarne predispozicije. Na taj način uništavaju razvoj. Imao sam priliku da vidim momke koje su drugi treneri već "potrošili". Dođu kod mene u klub, a već potrošeni. Šta drugo mogu nego da im se zahvalim. To je tužno, ali istinito.
Da li i dalje imamo talenata kao nekad i da li se s njima radi na pravi način?
- Imamo talenata, ali sistem je problem. Evo primera: Nikola Kusturica u Barseloni. Da je ostao ovde, pitanje je da li bi napredovao ovako. Siguran sam da ne bi. Kod nas mladi igrači od 18-19 godina nemaju šansu u Zvezdi i Partizanu. Sve je podređeno rezultatu, novcu i pritisku. Treneri često nemaju hrabrosti da puste decu da igraju. Nekada su naši treneri to radili. Pogledajte Novicu Veličkovića, Nenada Krstića, Peđu Stojakovića... Svi su sa 17-18 godina igrali ozbiljne utakmice. Danas je to gotovo nezamislivo.
Sve više naših igrača odlazi u NCAA. Da li je to budućnost?
- Da, mislim da jeste. Mi smo ove godine prodali smo tri igrača, sva trojica 2006. godište. Jedan je u Arizoni, jedan u Delavaru, treći u Memfisu. Tamo imaju šansu da zarade, da završe školu, da nauče jezik. Kod nas, mnogi talenti ne dobiju priliku. Pogledajte mladog Andreja Kostića, morao je da ode jer nije imao mesta u Zvezdi. Amerika je trenutno najbolja opcija za njih i to je realnost.
Kako komentarišete rezultate mlađih reprezentativnih selekcija?
- U moje vreme, u košarci su bile tri supersile: Amerika, SSSR i Jugoslavija. Danas svi igraju, i to je dobro, ali mi moramo da se prilagodimo i da ponovo radimo od temelja. Ključ je da verujemo u našu decu i da im dajemo šansu. Sve drugo nas vodi u problem.
Da li su fizičke predispozicije problem u odnosu na druge nacije?
- Ne, nikako. Mi smo nepresušan izvor talenata. Rekao sam to Amerikancima još u Indijanapolisu. Mi smo kao izvor na planini, možeš ga zacementirati, ali voda će opet pronaći put. Ključno je kako radimo s decom. Ja, recimo, imam mlađe pionire koji su 2014. godište, i pustio sam ih da igraju protiv starijih za dve-tri godine. Gubili smo po 50 razlike, ali za šest meseci su iste te ekipe počeli da pobeđuju. To je napredak.
Jedna večita tema su roditelji - pomoć ili problem?
- Nažalost, često problem. Neki imaju nerealna očekivanja, misle da će dete koje je tek naučilo dvokorak odmah da dominira. Na sastanku sam im rekao: "Kupite vazelin, namažite dušu jer će vas boleti", pošto će ta deca dobijati po 50 razlike dok ne sazru. Važna je selekcija, ne samo kako neko izgleda, već da ima karakter, pobednički duh, glad za uspehom. Da bi postao vrhunski igrač, moraš da budeš egomanijak u sportskom smislu, da imaš jaku glavu. I naravno - moraš da imaš i sreće.
Kad ste kod sreće, koliki je njen udeo u uspehu?
- Veliki. Svaki sekund na treningu može da bude koban. Ali ako o tome razmišljaš - bolje da ne igraš. Moraš da ideš punim gasom, pa šta bude, ali je neophodno da te i sreća pogleda.
Za kraj... Da se brinemo za budućnost srpske košarke ili...?
- Mi imamo talenat, to nikad nije bilo sporno. Samo treba da pustimo decu da igraju, da greše i da uče. Tako se postaje igrač. Rezultat dođe kasnije - jasan je Milan Gurović.