ZVEZDA ME I DALJE "RADI", ALI TAJ KLUB JE DRUGI NIVO: Mario Đurovski o Tajlandu, Srbiji, ocu Milku... I tajni za uspešnog trenera!
Mario Đurovski, nekadašnji fudbaler, danas trener na početku karijere, specifična je ličnost.
Van svih klišea, uvek samo svoj i poseban. Takav je bio nekad na terenu, takav je i sada kada hrabro ulazi u trenerske vode.
Učiti, učiti i samo učiti
Mario Đurovski (40) hrabro je, bukvalno iz kopački ušao u odelo, 2020. godine, kada je preuzeo Muangtong junajted na Tajlandu. Rezultati su bili vidljivi odmah, njegova trenerska filozofija lako implementirana. Ali, Mario je shvatio da mora još da uči i radi na sebi. Povukao se, rešio da završi školu, a onda nastavi tamo gde je stao. Više od mesec dana je u Beogradu, a Kurir je jedini medij u Srbiji za koji je pristao da govori.
Posle dužeg vremena ponovo ste u rodnom gradu. Kako vam prija Beograd?
- Zimsko sam dete, rođen u decembru, tako da mi je ovaj boravak u Beogradu baš prijao, kao jedno veliko osveženje. Uživamo porodično u ovim trenucima. Naravno, postoje razlozi zbog kojih smo ostali u Beogradu, a to je PRO trenerska licenca koju polažem u Makedoniji - počeo je intervju za Kurir Mario Đurovski i nastavio:
- Moji klinci idu u školu u Bangkoku, a ovde su nastavili nastavu u jednoj internacionalnoj školi. Zamolio sam porodicu da ostanemo još malo u Beogradu, da završim sve što treba, a onda od januara, kad krene "haj sezon" na Tajlandu, da se vratimo i da deca nastave školu tamo.
Seks-turizam i plaže
Da li Tajland i dalje ostaje vaša životna baza ili imate druge planove?
- Definitivno! U narednih nekoliko godina ne vidim sebe ovde. Završio sam igračku karijeru i odmah krenuo trenersku, što je bilo iznenađenje i za mene i za moje okruženje. Ova varijanta, par meseci u Beogradu zbog licence, ostatak godine u Bangkoku, deluje idealno. I za decu, i za porodicu. Ne pravim velike životne planove, ali imamo tu privilegiju da možemo da biramo između dve opcije - Srbija ili Tajland. Trenutno treće opcije nemam. Ono što je neverovatno, kad sletim u Bangkok, imam isti osećaj kao da slećem u Beograd. Ništa nije na silu, spontano se namestilo, verovatno zbog uspeha, načina i kvaliteta života. I zaista, i tamo i ovde se osećam kao kod kuće.
Ovde vlada mišljenje da je Tajland lagodan život - more, plaže, egzotika... Da li je stvarno tako?
- Pa, jeste tako, ali se ovde plasira pogrešna slika - uglavnom seks-turizam i plaže. Činjenica je da su plaže fantastične i da ljudi idu da se odmore, i da je egzotika nešto što se ne može porediti sa Evropom. Za mene je Tajland pravi u jednom periodu, februar, mart, april, to je "pun pogodak". Ali Bangkok kao grad od 17 miliona stanovnika... To je nešto posebno. Od izlazaka, restorana, kulture... Kažu da bi ti trebalo 70 godina da svaki dan ručaš u drugom restoranu i da ne ponoviš nijedan. (smeh)
Bangkok treba doživeti
Kako vidite Bangkok sada i u vreme kada ste prvi put tamo došli?
- Napredak države i grada od 2012. do danas je neverovatan. Jedino što mi ponekad smeta je to što se gubi tradicija, jer se mnogo prilagođavaju strancima. Daleko je, to je jedina mana, ali i prednost u isto vreme. Nema mnogo naših ljudi, što ume da prija. Ako neko ide prvi put, obavezno da vidi Puket i Koh Samui. Te destinacije su najbolje za odmor. Ali obavezno i Bangkok dva do tri dana, grad je ludnica u pozitivnom smislu.
Kakav se fudbal igra na Tajlandu? Kod nas se misli da je to "laganica"...
- To je velika zabluda. Da dođem na Tajland dobio sam ponudu 2012, kada sam igrao za Metalurg iz Donjecka. Tada je tamo Robi Fauler bio prva zvezda. Odličan marketinški potez da se skrene pažnja na ligu. Danas? Tajlandski klubovi redovno igraju Ligu šampiona Azije. Buriram je ozbiljan klub za koji igra Goran Čaušić, bivši igrač Crvene zvezde. Svake godine ostvare zapažen plasman. Prošle sezone bili su, mislim, u osmini finala...
Vrhunske plate na Tajlandu
A, kakvo je prvenstvo na Tajlandu?
- Mnogi potcenjuju tu ligu. Ne bih da pametujem... Ali, mi ne vidimo baš kako treba. Mi generalno potcenjujemo sve van Evrope, a ograničeni smo i ne vidimo šta se događa u svetu. Liga ima dva, do tri dominantna kluba. Kao kod nas Zvezda, Partizan, Vojvodina, pojavio se i TSC. Ali je veoma zanimljiva. Jedan primer, vodio sam tim koji se borio za prva četiri mesta. Igram protiv ekipe koja ispada iz lige "jedan na jedan". Nema lakih utakmica. Suđenje je korektno, nema pritisaka kao ovde. Pozitivna atmosfera, nema vređanja, sve je u duhu budizma. Od dece do baka i deka, svi dolaze na utakmicu.
- Zašto volim tajsku ligu? Jer imaju limitiran broj stranaca, ali su svi oni vrhunski plaćeni. Dolaze Brazilci iz njihove Serije A, ili Serije B, igrači iz Južne Koreje, Japana... Novac i život tamo su ogroman motiv za svakoga. Svaka ekipa ove godine imao sedmoricu stranaca. Ranije su bila četvorica, pa petorica. Ozbiljan je to novac, ozbiljni budžeti. Zamislite kakav je to kvalitet. I zato je teže igrati i teže pobeđivati. Kad se tamo sudare Brazilac na Brazilca, to je drugi nivo... Dominatna ekipa je Buriram, oni su skoro uvek šampioni, ali je liga sama po sebi neizvesna.
Kolike su plate?
- Neću da pričam o sumama, ali su mnogo veće, nego u Srbiji. To je dovoljno. Zato i dolaze takvi igrači. Vole ljudi da pričaju o tome, ali ja neću...
Jokan kao uzor i "Mario vej"
Hajde da pričamo o vašoj trenerskoj karijeri?
- Igrom slučaja, kad sam završio fudbalsku karijeru, uradio sam B licencu. Da budem iskren, nikad nisam planirao trenerski posao. Ali, Slaviša Jokanović moj bivši trener bio mi je uzor. Krenuo sam nekim svojim putem. Sam. Bez pomoći. Od nule. Imao sam sreću. Kada je bila pandemija kovida, dobio sam šansu da pomognem klubu, jer su mnogi otišli. Iskoristio sam to. I sada gledam da pomognem, sve ono što meni nisu, ja sada činim prema igračima. I onako napravio sam nešto, oni na Tajlandu su to nazvali "Mario vej" u prevodu "Mariov put". I tako je sve počelo.
Kakav ste vi kao trener?
- Hajde ovako... Kroz igračku karijeru sam kao fudbaler gledao šta mi smeta kod trenera. Vrlo malo njih me je stvarno nečemu naučilo. Hteo sam da budem drugačiji. I tako se rodila ljubav. Vodio sam 99 utakmica dosad. Stigao do ozbiljnog nivoa, a sad sam u procesu za PRO licencu. Imam veliku ambiciju da se vratim, tamo gde sam stao.
Dominantan fudbal, moj fudbal
Kakav fudbal voli Mario Đurovski? Koja je vaša filozofija?
- Volim fudbal. Onako, istinski. Nekad i preterujem. Stil... Da bi me ljudi razumeli. Volim kako rade Sesk Fabregas u Komu i Lijam Rosenior u Strazburu. I, naravno Roberto De Zerbi iz Marselja. Sa Fabregasom i Lijamom sam u dobrim odnosima. Pripadaju generacijski bliskim meni. Često se i čujemo. Lako razumem takav fudbal. Danas svi pričaju isto - visoki presing, napadački fudbal, golman u igri... Ali kad krene utakmica vidiš da je to samo marketing. Kod mene je to stvarni identitet. Kad me već pitaš, ko mi se sviđa kod nas kako radi, moram da istaknem Žarka Lazetića i Jovana Damjanovića. Mnogo mi se dopada kako rade obojica.
- Postoje dva tipa trenera. Oni koji jesu to što pričaju i oni koji žele da zvuče moderno. Meni je važan dopadljiv, dominantan fudbal. To je moj fudbal. Ali dominacija nije samo posed. Dominacija je kontrolisanje svega što se dešava na terenu. To je suština. Kakav sam čovek - takav mi je i tim. Važno je pobediti, ali još je važniji način na koji ćeš pobediti. Možeš da kopiraš, nije zabranjeno, ali svlačionica to brzo primeti. A, onda si u problemu.
Da vas pitam o srpskoj reprezentaciju. Kako ste videli sve ovo što se desilo u poslednjih nekoliko meseci?
- Neću da pametujem! Nisam ja taj nivo da komentarišem Dragana Stojkovića Piksija i ostale... Razlika u vremenu između Srbije u Tajlanda je pet do šest sati. Budim se da gledam Zvezdu, reprezentaciju, Ligu šampiona... Ali, ove godine nisam imao motivaciju da gledam reprezentaciju. To je moj komentar. Bio sam na utakmici sa Engleskom... I uvek kažem, onako kako su igrali Englezi protiv nas, tako je trebalo da mi igramo protiv njih. Dominacija 30 metara od našeg gola, stalni pritisak... E, tako su nas ubili.
Šta je "šifra života" u fudbalu
Imamo li mi igrače za tako nešto?
- Naravno da imamo. Samo je pitanje ko vodi te igrače. Paralela koja je najbitnija iz mog nekog skromnog iskustva, mada sam spreman da me neki naši stručnjaci omalovažavaju.
Kako gledate na trenutnu situaciju u srpskom fudbalu i kvalitet trenera?
- Mi nemamo tipove trenera da im ekipa izgleda onako, kako sam objasnio. Ti kada si na edukaciji, 95 odsto trenera se adaptira na ekipu i priča da nema igrače. Ali, ja volim da se ekipa adaptira na mene. (smeh) To je smisao pravog fudbala! To zovem šifrom života. Da budem drugačiji, da verujem u ono što većina ljudi ne vidi i da tako dođem do rezultata. Nema mnogo primera za takav fudbal, ali ih ima, pomenuo sam takve trenere. Mi to ovde nemamo. Često se priča da nema kvalitetnih igrača, ali ja mislim da je problem širi. Radi se o sistemu i prilagođavanju ekipe treneru.
Šta je važno za jednog trenera?
- Ne možeš biti trener, ako nisi finansijski stabilan! To je ključna stvar. Razumem ljude koji nisu... Ako to nemaš, nemaš svoje ja, svaki problem te primorava da se prilagođavaš sistemu koji neko drugi forsira. Kada imaš direktnu, svoju priču... To sam naučio od Slaviše Jokanovića... Kao fudbaler gledao sam trenere šta oni rade. Igrom slučaja uspeo sam da ne zavisim od bilo koga. Da mi pare nisu primarna stvar. Kroz karijeru sam težio da imam stabilnost, da mogu da radim i donosim odluke bez pritiska drugih. I onda kod nas se vrte stalno isti treneri... Ja to tako vidim, možda nisam u pravu. Možda će neko da kaže da sam ludak, ali baš me briga. Ne idealizujem ljude. Bitno je kakva si ličnost, a ne gde si igrao i gde si radio.
Zvezda je drugi vajb u odnosu na sve ostale
Da li biste voleli da radite u Srbiji?
- Definitivno bih voleo da radim u Srbiji! Mnogo volim Crvenu zvezdu! Ali, imam prijatelje i u Partizanu, bio sam dosta puta na njihovom stadionu. Ali, Zvezda je nešto drugo, neki drugi "vajb"... Sad nisam dugo bio u Beogradu i kad sam ponovo došao na Zvezdin stadion, počelo je da me radi... Ako razumeš, šta hoću da kažem. Voleo bih da na Marakani nema atletske staze. Takođe, voleo bih da jednog dana vodim Vojvodinu... Ma, sigurno ću voditi Vošu jednog dana, jer smatram da bih tamo mogao da napravim velike stvari. Mnogi mi kažu da sam lud, gde ćeš u naš fudbal... Nije ovde toliko loše, tereni su bolji, infrastruktura... Igrao sam u Novom Sadu četiri godine. Imam svoju viziju, svoj cilj.
Vidite li sebe u Crvenoj zvezdi nekada?
- Zvezda je sada na nivou gde moraš da napraviš velike stvari da bi došao na Marakanu. Moram da budem realan. Ovo što se desilo mom prijatelju Vladanu Milojeviću, da je imao neki put, dobio šansu i iskoristio je... Sve drugo je istorija.
Da li su vas srpski klubovi kontaktirali dok ste ovde?
- Da ne pričam one fudbalske priče... Naravno da sam interesantan, jer sam mlad i imam određeno iskustvo. Imam ovde dosta prijatelja. Ovde je potrebno neko novo lice, neka nova energija. Vrte se isti, ili slični ljudi. Uvek postoji neko interesovanje, ali moj prioritet je da završim UEFA PRO licencu i da se školujem kao trener. Pre nego bilo šta drugo uzmem u obzir. Nema trenutno ozbiljne priče, što ne znači da neće biti.
Imam 50 odela u ormaru
Koliko je važna UEFA PRO licenca i šta ona za vas znači?
- Licenca je obavezna i štiti te u poslu. Ali, sama licenca ne garantuje da ćeš biti dobar trener. Koliko je tih "laptop trenera" kako ih zovu... Licenca je škola i daje znanje, ali pravi posao trenera je odnos sa igračima, sistem igre i svakodnevni menadžment u klubu. Niko ti ništa ne garantuje. Licenca je za mene primarna. Amin. Briga me šta drugi pričaju.
Koliko je lični stil važan za svakog trenera?
- Mnogi ljudi na to i prolaze. Smatram da je važno kako izgledaš i kakav utisak ostavljaš. Volim modu, odelo, šarene frizure - to je deo mog identiteta. Drugačiji sam bio. Kod nas to nije uvek pozitivno ocenjeno, ali sam uvek bio svoj i tako sam radio i na Tajlandu. Ljudi i navijači su znali da će moj dolazak doneti drugačiji stil i energiju, jer ću izati pre dnjih u drugačijem odelu. To je ona šifra života o kojoj sam pričao. Gledao sam trenere sa kojima sam radio, oni nisu bili takvi. Rešio sam da to promenim. Eto, uvek sam menjao odela na utakmici. I po tome sam bio specifičan. Sada u ormanu imam najmanje 50 odela. I još ću ih imati. Verujem da ću ih uskoro opet oblačiti. Neki su na Tajlandu počeli i da me kopiraju. (smeh)
Kako pamtite svoje početke u trenerskom poslu?
- Kada sam počeo da radim, nisam imao neku jasnu nameru, ali sam osećao da treba da budem dobrodošao. Gledao sam trenere koji nisu delovali dobrodošlo, i to mi je ostavilo utisak. Zato sam se potrudio da pokažem poštovanje i profesionalnost, da predstavim sebe i klub na najbolji način. Vremenom su ljudi primetili moj rad, a ja sam nastojao da utičem i na svoje kolege. Mislim da sam na taj način ostavio pozitivan utisak i pokazao da mogu da doprinesem i marketingu i medijskoj prezentaciji kluba.
Sastanak sa Piksijem i luda glava
Da li vam je žao što niste više postigli kao fudbaler?
- Da, svakome je ponekad žao. Naravno, jer sam imao snove. Ali, gledam realno - nisam imao mentora, bio sam prepušten sam sebi, fizički nisam bio jak i zato nisam mogao više da uradim. Danas ima trenera koji mogu da ti pomognu da fizički pojačaš. Imao sam ponude iz Crvene zvezde i Partizana, ali moje odluke su bile loše, posebno kada je Zvezda u pitanju. Majka Milena je nešto pokušavala, ali nije uspela, jer sam bio mlad i tvrdoglav. Tako se posle desio taj Tajland. I on mi je omogućio da kvalitetno živim i da sam tamo više cenjen, nego u zemlji gde sam rođen. Ja sam ekscentrik, volim što sam takav. I tako sam prošao na Tajlandu. Da sam otišao u Italiju, ili Španiju, nešto bih narpavio, ali bih bio jedan od milion.
Koliko je taj neuspeli sastanak sa Draganom Stojkovićem koji je 2007. bio predsednik Zvezde uticao na tebe?
- Jeste... Bili smo na sastanku, on, Dika Stojanović i ja. Dao mi je ulatimatum, ja sam u to vreme bio takav karakter da to nisam prihvatio. Onda je posle bio Partizan, a oni su se kao naljutili na mene, što sam prvo otišao da pregovaram sa Zvezdom. Opet, mislim da sve što se desilo, desilo se u pravo vreme i na pravi način. I sa razlogom. Ko zna šta bi bilo... Mnogo igrača je otišlo u Zvezdu... A, nisu uspeli posle...
Karlo i Maksim neka nova braća Đurovski
Mnogi kažu da je vaš sin Karlo izuzetno talentovan. Kako ga vi vidite?
- Mogu da kažem da jeste talentovan. Iskren da budem. Mislim da ima neki genetsku predispoziciju, ali i dobar karakter. Odmalena zna šta hoće, ima svoje ja. Kad mu se ne trenira, jednostavno ne trenira. Živi u drugačijem ambijentu. Voli fudbal, neka se igra. Ne forsiramo ga, to nije ona kliše priča, nego istina. Trenira u Crvenoj zvezdi i na Tajlandu u Kruzeirovoj akademiji. I videćemo kako će se razvijati. Maksimalno mu dozvoljavamo da razvije svoj potencijal i da voli fudbal bez pritiska.
- Moram da pomenem i bratovog sina Maksima. Neka nova braća Đurovski rastu na Marakani. Interesantno. Neka jedan prođe. Kao nekad Boško i Milko, ili Marko i ja. Moj Karlo i Markov Maksim su vršnjaci i obojica su u Zvezdi. Imaju deset godina i potpuno su drugačiji. Maksim je onako kao Milko, prgav ima onaj njegov "cim", dok je Karlo više kreator, ima dobar pas... Videćemo.
Milko i ja ćemo sve da nadoknadimo
Održavate li kontakt sa ocem Milkom?
- Pokušavao sam da Milko dođe na Tajland, da dođe i pomogne mi. Ali, u klubu u kojem sam tada radio nisu želeli da pristanu na to, zbog onog "Mario vej" o kojem sam pričao. Nije im se uklapao. Hteli su mene i da oko mene prave priču. Sa Milkom sam se najviše savetovao kad sam bio trener i sa bratom Markom. Preboleli smo nas dvojica sve bubice koje su nam se dešavale u porodici. Milko je jedan, pre svega veliki čovek i velika duša. U budućnosti ga vidim uz sebe, da sve ono što nismo bili zajedno, sada nadoknadimo.
Koliko su vam značili saveti prethodnih trenera?
- Kada sam postao trener, mnogo su mi značili saveti Slaviše Jokanovića. Mnogo je uticao na mene. Gledao sam ga kao idealni primer i pitao za savete. Ali, on mi je rekao da sam učim i razvijam svoj stil. Da se snalazim, jer ću tako najbolje da naučim. To mi je mnogo značilo. Pored njega, mnogo su mi pomogli stric Boško i otac Milko, i naravno Milovan Rajevac. Postao sam trener... Kako sad? Šta dalje? Ali, morao sam sam. Nema tu mnogo pametovanja. Dobio sam slobodu da oblikujem svoj pristup, a istovremeno sam imao njegovu podršku kad mi je bila potrebna. Što se Jokana tiče, on je za mene naš najbolji trener! Niko nema takav personaliti. To ne može da se kupi. On čovek jednostavno osvaja.
Veljko je ljudina
Šta mislite o Veljku Paunoviću, novom selektoru Srbije?
- Mnogo mi je drago zbog Veljka Paunovića. Mislim da je sve ovo zaslužio. Potiče iz sportske, čuvene porodice. Mislim da on nenormalno može da podigne reprezentaciju Srbiju iz ove čamotinje. Protiv Engleza smo konačno videli sistem igre, sve ono što on želi da implementira. I drugo poluvreme protiv Letonije. Tu se vidi kako on želi da igra. Moram nešto da vam kažem. Ja Veljka ne poznajem, ali mi je mnogo pomogao kada sam počeo da radim. Poslao mi je mnogo materijala. Sve to, što vam sada pričam, dovoljno govori o njemu. I to kakav je čovek. Imao sam sreću da se čujem sa njim, da mi pošalje sve što mi je trebalo. Nismo bliski, a uvek je bio otvoren da mi pomogne. Kao ličnost i kao stručnjak to je fantastično za Srbiju. Verujem da će on dobrom igrom doneti rezultat Srbiji. Veljko je taj!
Šta mislite o mladim igračima i budućnosti srpskog fudbala?
- Za mene su Duća Tadić i Sale Katai personifikacija pravih igrača. Njih dvojicu ne mogu da prebolim. Tadić je i danas fantastičan. I žao mi je što više nisu igrali za reprezentaciju, posebno u ovim kvalifikacijama za mundijal. Mnogo bi pomogli. Vidim potencijal u mladim igračima, kao što su Andrija Maksimović i Dimitrije Šarić. Taj mali Šarić je neverovatan. Daću konkretne razloge. On ima nešto, što većina igrača nema, pa ni ja nisam imao, iako sam dao preko 100 golova, a igrao kao klasična "desetka", kao plejmejker. Njegov šut je neverovatan. Ima udarac u okvir gola, a kako Milko voli da kaže, to su najbolji igrači. To je mnogo važno. Gledao sam nekoliko Šarićevih utakmica, fizički je toliko moćan... Mora još da radi na sebi... Ali, taj razoran udarac... (vrti glavom) Ako Bog da, da mu se namesti dobar trener i da sve to iskoristi. Žao mi je što Maksimović nije ostao još makar godinu dana u Zvezdi. Kod njega sam video svoju situaciju i to je ta lepota fudbala. Sa druge strane, volim ovog malog iz Atalante, Lazara Samardžića. Prefinjen je, sve zna... Ma, sjajan je. Po mom ukusu.
Sa suprugom od 17. godine
Koliko vam je važna porodica u životu i karijeri?
- Otvoreno ću da kažem. Svi mi fudbaleri smo slični. malo njih ima šire vidike. Bez obzira jesu li iz Beograda ili iz unutrašnjosti. I vrlo brzo dođemo do nekih para. Gledam to kroz sebe, jer smo svi bili osakaćeni kroz tri poroka. Oni su ubice svih sportista, pogotovo fudbalera. Prvi je kraj karijere i dosada, zatim kockanje i noćni život, odnosno žene. Neću da pametujem, samo sam realan. I zato je bitna porodica. Sa svojom suprugom Aleksandrom sam od svoje 17. godine. Odrasli smo zajedno. Uskoro slavimo i godišnjicu, 20 godina braka.
- Naravno, da smo imali uspone i padove u životu. Ljudi onda skrenu sa puta. Ima milion primera, velikih fudbalera. Porodica je ta koja ti daje stabilnosti i vuče te da ne upadneš u probleme. Imao sam sreću. Patio sam da imam porodicu kakvu trenutno imam. Celog života sam želeo da živim sa mamom i tatom, da imam harmoniju i pozitivu. Sa Aleksandrom sam dobio Karla i Bjanku. Zdrava su deca, ali šta će biti u budućnosti ne znam. Držimo se zajedno, moja želja je da do kraja života uživam u porodici. Promene ne volim, nikad ih nisam voleo. Nije lako, stalna su iskušenja - zaključio je Mario Đurovski.