"Ljubi brata, mrtvog, svog" govorili su mi pružajući odsečenu glavu mladog Srbina iz koje je kapala krv! Novica: Mudžahedini su odsecali uši, ruke, prste...
Daj mi da se napijem vode! To mi je poslednja želja. Da ne umrem žedan. Ako mi ne ispuniš poslednju želju i žedna me zakolješ, ti ćeš celog života biti žedan!
Te reči, izgovorene u trenutku kad su mu krvnici stajali iznad glave, a život visio o koncu, pokazale su se spasonosnim. Banjalučanin Novica Banović umesto u smrt proteran je u logor.
Samo trenutak pre nego što su ga pitali za poslednju želju, koljači Sakiba Mahmuljina, glavnokomandujućeg Trećeg (zeničkog) korpusa takozvane Armije BiH, i njihovi mudžahedini, naterali su ga da poljubi odsečenu glavu srpskog borca. Bila je to samo jedna od desetak glava koje je tog 10. septembra 1995. video svojim očima.
m
- "Ljubi brata, mrtvog, svog"- govorili su mi pružajući tek odsečenu glavu, iz koje je još kapala krv. To sam i učinio uz pomen boga" - ispričao je 2015. za Novosti, jedini preživeli od 27 saboraca sa spiska nestalih.
"Neizbrisivo su mi se urezale u sećanje te užasom ispunjene plavkaste oči, meni nepoznatog, smeđokosog mlađeg srpskog vojnika", rekao je.
U danima kada je legendarna Vozuća pala, Novica je tog dana tri puta ranjen, a sutradan zarobljen. Slobodu je video tek 10. januara naredne godine.
"Granata je pogodila naš rov, a da sam prvi put ranjen u slepoočnicu osetio sam tek slivanjem krvi niz lice. Potom sam osetio i strahovit bol u butini desne noge. Borio se i pucao sve dok mi neprijateljski metak nije prostrelio lakat leve ruke. Teškom mukom uspeo sam da otpuzem i sakrijem se u šipražje".
Puščanu cev je, kako je ispričao, držao pod grlom, u slučaju da bude otkriven, da sebi prekratim muke.
"Ubrzo su naše pucnje nadjačali halakanje i poklici "Tegbiiir", "Alah uekber", "Kolji, voda vri"! Bespomoćan, gotovo ne verujući svojim očima, gledao sam kako kolju ljude. Bilo je to sumanuto smrtno orgijanje domaćih i stranih džihadlija, nad živim ali i mrtvim Srbima. Gledao sam kako mojim teško ranjenim saborcima, uz jezive krike - jednih od bola, a drugih od bodrenja i zadovoljstva - odsecaju glave, uši, ruke, prste. Sevali su noževi, sekire i sablje, a krv je šikljala na sve strane".
"Tvrda glava, tvrda glava!", razabrao sam reči omanjeg bradatog mudžahedina, koji se sumanuto iživljavao nad mojim mrtvim drugom. Udarao ga je po glavi nečim što podseća na tomahavk, indijansku sekiru.
Odmah po njegovom ranjavanju, Željko Radonjić (43) iz Bočca kod Banjaluke otišao je po pomoć. Tada ga je Novica poslednji put video živog.
"Ekshumiran je iz masovne grobnice u vozućkom naselju Stog - bez glave! Takođe bez delova tela ekshumirani su i saborci iz rova, Milan Mikić (57) iz Laktaša i Slavko Janković (45) iz Bistrice, kod Banjaluke. Baš kao i naš svirepo pogubljeni komandir, Zlatibor Zečević (58), rodom Crnogorac, i mnogi drugi - završava Novica, dodajući da ga posebno boli što ni posle više od 20 godina, mnoge lobanje i kosti stradalnika još nisu pronađene.
Ko je Sakib Mahmuljin
Sakib Mahmuljin je bivši komandant Trećeg korpusa Armije Bosne i Hercegovine (ARBiH) iz rata 1992-1995. u Bosni i Hercegovini. Bio je visoki vojni oficir tokom rata i nakon toga je obavljao i neke civilne funkcije u državi.
Sud Bosne i Hercegovine je 2021. osudio Mahmuljina na 10 godina zatvora jer, kao komandant Trećeg korpusa u čijem sastavu se nalazio i odred El-Mudžahidin, nije sprečio ratne zločine koje su pripadnici te jedinice počinili nad ratnim zarobljenicima i civilima srpske nacionalnosti u delovima centralne Bosne pri kraju rata (područje Vozuće i Zavidovića).
Nakon žalbi i procesa, Apelaciono veće Suda BiH je smanjilo kaznu na osam godina zatvora, i ta presuda je postala pravosnažna.
Mahmuljin se nije pojavio da izdrži kaznu, odnosno Sud BiH ga je pozvao da stupi na izdržavanje zatvora, ali on nije došao, i navodno se nalazi van Bosne i Hercegovine (prema nekim izveštajima, u Turskoj).
Ko su bili El-Mudžahidini
El-Mudžahid bio je vojna jedinica sastavljena pretežno od stranih muslimanskih dobrovoljaca koji su stigli u Bosnu i Hercegovinu tokom rata da se bore uz Armiju Republike Bosne i Hercegovine (ARBiH).
Većina njih došla je iz arapskih i drugih muslimanskih zemalja, motivisana idejom da pomognu bošnjačkim muslimanima u ratu protiv snaga koje su im pretili u to vreme.
U avgustu 1993. godine, ARBiH je formalno organizovala jedinicu stranih boraca pod imenom El-Mudžahid kako bi ih stavila pod veću kontrolu i uskladila sa vojnim strukturama.
Iako je ova jedinica bila deo ARBiH, često je operisala po sopstvenoj dinamici i sa visokim stepenom autonomije, narocito u akcijama u centralnoj Bosni.
El-Mudžahidini su se borili na bojištima na strani ARBiH, uključujući i bitku za Vozuću 1995. godine.
Oni su u nekim situacijama obučavali i podržavali snage ARBiH, a poznati su bili po religijskom žaru i ideji "džihada" ("svetog rata"), što je kod nekih uticalo na njihovo ponašanje i pristup borbi.
Tokom i nakon rata, Tužištvo Bosne i Hercegovine i neki međunarodni sudovi utvrdili su da su pripadnici El-Mudžahidina učestvovali ili bili umešani u teške zločine nad ratnim zarobljenicima i civilima, naročito u periodima jula-oktobra 1995. na podrucju Vozuće i Zavidovića.
Deo optužbi u sudenjima, uključujući suđenje Sakibu Mahmuljinu, baziran je na tome da su pripadnici El-Mudžahidina uzeli ratne zarobljenike od drugih jedinica i nad njima počinili ubistva i nečovečno postupanje.
Prema odredbama Dejtonskog mirovnog sporazuma iz decembra 1995, strane borbene jedinice poput El-Mudžahidina je trebalo da se povuku iz BiH. Do pocetka 1996. godine većina pripadnika ovakvih jedinica je napustila zemlju.