U Dunavu sam video obrise lica! Samo su mu usta i nos bili iznad vode: Mladić (21) skočio sa mosta, a onda se u čamcu pojavio - on! "Vikao mi je da..."
Čim sam čuo da je skočio, utrčao sam u čamac. Negde na sredini Dunava primetim nešto u vodi... ". Da li je granje, šta li je?", pomislim. Kako sam se približio na dva-tri metra, ugledao sam obrise lica ispod površine. Samo su mu usta i nos bili iznad vode, sve ostalo bilo je potopljeno. Bio je gotovo bez svesti, hipotermija je već počela. Samo sam se molio bogu da stignem na vreme, da ne potone tu, pred mojim očima!"
Ovako za Kurir govori čuveni dunavski alas Renato Grbić, čovek koji je u subotu spasao život mladiću (21), koji je s Pančevačkog mosta skočio u Dunav s namerom da sebi oduzme život.
Dok se Nova godina približava, grad sija u prazničnom ruhu, iz toplih domova trepere jelke i lampice, neki ljudi, nevidljivi u toj svetlosti, vode svoje najteže bitke i pomišljaju na kraj.
Upravo to je, po svemu sudeći, bio slučaj i sa ovim mladićem koji je u subotu oko 14 časova, bez premišljanja, hladno i odlučno, preskočio ogradu i skočio u nemirni, ledeni Dunav.
Za Renata je to bio sasvim običan dan. Sedeo je u svom restoranu na reci kada ga je pozvao prijatelj.
Trenutak do potonuća
- Tića je bio uznemiren: "Rene, gde si?! Upravo sam prošao most. Neko je skočio!" Ja - pravo u čamac. Na vodi su bila dva pecaroša, ali oni nisu mogli da ga vide jer je skočio s beogradske strane, ka centru. Upalim motor i krenem. Bio sam presrećan kad sam shvatio da sam ga locirao i da sam stigao na vreme. Bukvalno je falio trenutak da potone. Uhvatio sam ga za rame, a on se, već u nekoj vrsti "zimske anestezije", trgao. Kao probuđen iz sna rekao mi je: "Ne, ne, pusti me..." Kakvo puštanje?! Nema više puštanja. On je moj i božji. Kako da ga pustim? - priča Renato, vidno potresen.
Mladića je uvukao u čamac i odvezao do svog restorana na Dunavu. Osoblje je odmah sišlo, vezali su čamac, a Renato ga je, pridržavajući ga ispod ruke, uveo u lokal.
Mladić se tresao kao prut.
- Kažem mu: "Skidaj sve sa sebe." Dao sam mu jaknu i ćebe. Pitam ga: "Hoćeš čaj?" Kaže: "Ne." Ponudim rakiju, a on kaže: "Može šljivu." Nasmejem se i kažem: "E, sine, takvog te volim." Dam mu rakiju i pitam: "Zašto, bre, sine? Mlad si." A on mi kaže da ima dugove i da su počeli da ga pritiskaju rokovima. Rekao sam mu: "Sine moj, imaš 21 godinu. Dugovi se nekako vrate, ali život nikada."
Ubrzo su stigli rečna policija, MUP i Hitna pomoć.
Tića sve video
- Žalio se na bolove u glavi, lice mu je bilo crveno. Verovatno je glavom udario o vodu. U čamcu je počeo i da povraća, zelenkast sadržaj, mislim da je dobio potres mozga. Boleli su ga leđa, vrat, rebra... Ipak, bio je svestan i normalno se kretao. Nadam se da će biti dobro - kaže Renato.
Nešto kasnije u lokal je stigao i Tića, prijatelj koji je prvi alarmirao.
- Nekad ljudi i ne shvate šta su videli. Sreća je da je Tića odmah reagovao. Da nije bilo njega, niko ne bi ni znao šta se dogodilo. Telo bi našli za mesec dana i to bi bilo sve.
Renato Grbić do sada je spasao 34 osobe. Najmlađa među njima bila je petnaestogodišnja devojčica.
- Ona je moja lepa lutka. Danas je uspešna i srećna. Ponosan sam što je shvatila da je život mnogo lepši nego što joj je tada izgledalo. U kontaktu sam s njom, kao i sa još jednom ženom, koja danas ima dete.
Za Renata svi znaju. Mnogi ga nazivaju herojem, predlažu da ulica ili most ponesu njegovo ime. On se na to samo nasmeje, ali kroz osmeh kaže da se ne bi bunio ni protiv nacionalne penzije.
Jakna mladića kog je poslednjeg spasao ostala je kod Renata u lokalu. Voleo bi da se, kada prođe neko vreme, ponovo sretnu.
- Voleo bih da sednemo, da se ispričamo, da nazdravimo novom životu. Da shvati da je život jedan i da mora da ga čuva. Sve ostalo je rešivo. Svi problemi imaju rešenje, ali život nema reprizu. Kad ga potrošimo - to je kraj - zaključuje Renato.