ČUVENI REPREZENTATIVAC SRBIJE IMA NESTVARAN TALENAT! Briljira na gitari, ali TO NIJE SVE: Bravo, majstore!
Dve decenije je Veljko Petković davao ton odbojkaškoj reprezentaciji, mnogim klubovima za koje je nastupao... Zapravo, bolje je reći da je bio dirigent jer je pozicija tehničara upravo takva.
Stigao je tako i do najvažnije medalje koju jedan sportista može da poželi, zlata na Olimpijskim igrama. Pored toga, s "plavima" je bio i šampion Evrope.
Ipak, manje se zna da Veljko stvara i prave tonove na žičanom instrumentu, već dugo njegova strast je muzika, odnosno gitare... Počeo je da prebira po žicama još kao srednjoškolac u rodnom Kraljevu, nastavio u Novom Sadu, gde i danas živi i ima reputaciju odličnog gitariste i basiste. I ne samo to, sjajan je majstor za popravke gitara, a pazite sad - sam ih je napravio nekoliko! Za sebe i druge.
Obožava modele čuvene kompanije "Fender", pa tako i njegovi "veljko" instrumenti imaju taj oblik. A zvuk... Pa, možda je čak i bolji od originala.
- Počeo sam u srednjoj školi, nije baš svako tada imao gitaru. Tako smo se malo zezali, a već je bilo ozbiljnih bendova u gradu, posebno je pank scena bila dobra. Na primer Hoću-neću, Totalni promašaj... To su mi bile komšije, a i dan-danas sviraju. Tako sam krenuo da sviruckam na akustičnoj gitari. Kasnije sam prešao u Novi Sad, zaigrao u Vojvodini i kupio prvu električnu gitaru. Već su počele da se proizvode jeftinije električne gitare, pa sam nabavio "skvajer" gitaru i pojačalo - priča nam Veljko.
U međuvremenu, ti ne samo da si svirao već si počeo da popravljaš gitare, pa i da ih izrađuješ?
- U principu, majstorišem sve živo. Naučio sam dosta oko gitarske elektronike, a ta moja prva akustična gitara je svašta prošla jer sam na njoj dosta shvatio kako se radi zamena pragova i druge stvari. Tako da je sve što me zanima uključeno u taj posao s gitarama. Naravno, potreban je specifičan alat.
Kako ti je palo na pamet da napraviš prvu gitaru?
- Zanimaju me razne stvari, stolarija, farbanje, precizna mehanika... A sve to imaš kada praviš gitaru. Išao sam u mašinsku školu, smer tehničar numeričkih mašina, tako da je i to doprinelo. I onda ti se otvore razne mogućnosti.
A šta je najteže pri izradi gitare, koji njen deo?
- Vrat definitivno. Nekoliko puta sam pravio vrat, a to nije nimalo jednostavno. Najpre moraš da imaš zaista dobro drvo, suvo. Jer ako je vrat iz dva dela, dešava se da jedno drvo povuče, skupi se više, i onda imaš problem.
Koliko vidim, uglavnom praviš gitare po uzoru na "fender".
- Jeste, recimo ovaj "džez" model, identične su mere. Imam i "presižen" i "pi-džej" E taj mi je, recimo, ispao najbolje. Nekako je kombinacija ova dva, a opet je malo, da kažem, oštriji od džez basa.
Kako je izgledao taj prelazak s gitare na bas, da li je to bilo za potrebe sviranje u bendu?
- U skorije vreme se to desilo, imam druga koji je gitarista i majstor takođe. On je svirao u starom bendu Bluz hamer, i tako je krenulo "ajde ti bas", i tako... Svirao sam s Majom Brukner dugo, fank, bluz... Super je to bend, ali danas nema baš previše publike za tu vrstu muzike. Tako da sam se sada više bacio na akustiku zajedno s pevačem benda Bluz hamer. To je neka grandž akustika, Perl džem, Saundgarden, Nirvana i tako...
A šta tebe najviše privlači od muzike?
- Svirački, to jest ono što volim da sviram su recimo pesme Džamirokvaja. Njihov basista Stjuart Zender mi je jedan od uzora i to zaista obožavam da sviram. Tako da ne mora da bude samo klasični rok.
Tvoji bivši saigrači iz reprezentacije nisu znali da sviraš, pa su bili u čudu kada si poneo gitaru na pripreme.
- Pa da, čak sam i tadašnjem kondicionom treneru Grboviću napravio jednu gitaru. Jednom sam u hotelu u Beogradu sastavio desktop računar. Nabavio sam komponente i uradio sam to. Bilo je potrebno, a ovi su se čudili.
A da li sviraš akustičnu u društvu?
- Ako ima ko da zapeva, nema problema. Bili smo za jednu Novu godinu u Sremskim Karlovcima u jednom viski podrumu, pa smo postavili ozvučenje i tako... Imam i dva kompletna ozvučenja za svirke. I onda, kad popiju, svi pevaju. Dobro je bilo.
Da li ima još neko od poznatijih sportista da ozbiljnije svira?
- Ima, recimo, iz benda Ničim izazvan Bojan Gluvajić i Boris Bakalov, oni su igrali u Partizanu. Ranije sam ih znao samo na "zdravo", a sad smo super jer sam im radio neke gitare i još neke stvari. Inače, za njih me veže najveći muzički stres. Trebalo je da sviraju na krovu "Promenade" i zovu me pred svirku da mi kažu da ne radi bas. Donesu ga, nekako uspem da ga popravim i odemo tamo, kad on opet ne radi! Šta je sad? Srećom, čovek nagazio kabl, pa je ispao iz džeka... Uf, baš sam bio pod stresom... Ipak, koncert je dobro prošao na kraju.
Možeš li da uporediš osećaj, tremu kada prvi put igraš neki važan meč s prvim nastupom u bendu pred publikom?
- Razmišljao sam o tome. Što se tiče utakmice, ne možeš da preskočiš tako lako neke stvari i da dođeš do važnog meča, već to ide postepeno. Prvi put sam javno svirao tek 2017, bio je to bluz festival u Skoplju. Pre toga sam svirao dobro i dugo s bendom, ali prvi put je tada bilo pred većim brojem publike. A imaš dvadeset pesama u glavi, pa se preslišavaš... Dosta je to ozbiljan repertoar. Na kraju je prošlo super, verovatno sam tu bio malo i stegnut. Dosta mi je trebalo vremena da se opustim. Najteže je svirati spori bluz, a ne deluje tako... Tu shvatiš koliko su važni bas i bubanj, a naučio sam i da slušam bend, što je bitno.
Tvoje ćerke su završile muzičku školu, da li zasvirate ponekad?
- Završile su osnovnu muzičku, Jana violinu, a svira i gitaru, ponekad i zasviramo.
Da pređemo na odbojku, kako je tekao proces odlaženje u igračku penziju?
- Postepeno. Prešao sam u Budvu, tamo sam igrao dve-tri sezone, onda još tri u Vojvodini, tako se namestilo... Ali u principu sam stalno gledao da to bude da kako se zagreješ, tako i da ohladiš glavu, da ne bude naglo. I onda sam na kraju pomogao u Dunav voleju, klubu u kom su mi prijatelji. Malo sam igrao i posle vodio devojčice dosta dugo, nekih šest-sedam godina. Onda sam preuzeo muškarce, odnosno samog sebe (smeh). Nažalost, kako vreme prolazi u odbojci, sve više se neka takmičenja srozavaju, svode se na poluprofesionalizam. Moja misija je da pomognem mlađim igračima, kojih inače nema mnogo. Mali je odziv i treba da se maksimalno iskoriste oni koji su tu. Da svako dobije šansu. Pogotovo u ovom klubu, gde je ranije ekipa bila starija. Forsiramo mlađe igrače nevezano za rang takmičenja. U neku ruku mi se i sviđa taj miks, nije čist profesionalizam. Većina studira, neki rade, niko ne dangubi i to sve ima svoj šarm.
Koliko ti je u trenerskom poslu pomoglo to što si bio tehničar, odnosno, da prevedemo na košarku - plejmejker?
- Dosta, naravno. Ta pozicija je takva da si sam, na ostalim pozicijama su u principu svi smečeri. Ja vodim računa o drugim stvarima, organizaciji igre i tako... Ne želim da omalovažavam druge pozicije. Kad bi trebalo da objasnim nešto srednjem blokeru, uvek bih zvao Andriju Gerića, on je jedan od retkih koji je to radio na takvom nivou i bio prvi iz te mlađe generacije.
Kako vidiš aktuelnu situaciju u odbojci, pomenuo si da se mladi više ne odlučuju za taj sport kao ranije.
- Odbojka je od starta teška, najgori sport za treniranje za početnike. Svi ostali imaju neki cilj, da li je to da se postigne koš ili gol, a ovde tupiš da bi odbio loptu pola metra... Desilo se da kolektivni sportovi budu u u ekspanziji i posle raspada Jugoslavije su republike profitirale. Stvarno je bilo mnogo kvaliteta. Međutim, postalo je nesnošljivo s imperativom rezultata i pritiskom. Recimo, Holandija je imala strašnu generaciju, a to nije bilo realno. Pad je kod njih prošao kako treba... A ovde, ovde se vade vešala. I te floskule, kao, došli su mobilni telefoni... Pa došli su svuda. Ili deca su ovakva ili onakva... Pa da, ali to su tvoja deca, ti si prvi kriv. Kod današnjih mladih je nekako mnogo lako ili je u modi da nešto prestaneš da treniraš, a kod moje generacije nije bilo tako. Gde da prestaneš, moraš da guraš...
Možeš li da opišeš razliku, tj. da uporediš svoj igrački period i sad trenerski? Šta je teže, da li se sada više nerviraš?
- Nerviram se, naravno. Mnogo toga sam prošao u karijeri i svestan sam šta ekipa može. Najgore za trenera je neiskustvo, mislim ako nema igračkog iskustva. Ali kad si to prošao, drugačije je. Najviše se nerviram oko nečeg što ne mogu da isprave, bilo je u početku nestrpljivosti. Ali je zanimljiv proces. Imao sam mnogo trenera, raznih. Dosta sam ih poštovao, a postoje igrači koji ne vole nijednog trenera. Danas je trener lako zamenljiva kategorija i igrač sve više ima glavnu ulogu.
Nedavno se desila jedna zanimljiva utakmica, ekipa koju treniraš igrala je u Kraljevu protiv Ribnice, a s druge strane mreže bio je tvoj sestrić.
- Jeste, to je sin mog brata Vlada, koji se bavi mlađim kategorijama u Ribnici.
Petkovići su uglavnom tehničari, ti, tvoj brat i ćerka, a tvoj sinovac je...
- Srednji bloker. Dobar je, viši je od nas obojice. Andrej i moja mlađa ćerka Eva su izrodi jer nisu dizači (smeh), starija ćerka, brat i ja jesmo.
BONUS VIDEO: