Sve sam ih gledala kao svoju decu, plakala sam kada su odlazili: Milena Todorović usvajala mališane i podizala ih kao svoje, stiglo joj veliko priznanje
Ovo selo odavno je poznato po tradiciji hraniteljstva, a jedna od onih koja je prva prihvatila da podiže decu bez roditelja i roditeljskog staranja je Milena, u čiji dom je prvo dete stiglo pre više od pola veka, 1967. godine.
Milenine godine i zdravlje nisu joj dopustili da ode na svečanost pa je u njeno ime nagradu primio sin Zoran, jedno od njenih troje dece, ima još jednog sina i ćerku. Godine su učinile svoje, izdale je noge, ali je zato Milenin pogled bistar, a misao jasna i seća se onih koji su prošli kroz njenu kuću.
- To sam radila iz ljubavi. Nisam bila zaposlena, bila sam kod kuće i gajila decu. Nikada nisam pravila razliku, sve sam ih gledala i volela kao da su moji. Prihvatala sam ih i gledala dok ne stasaju i odu dalje. Plakala sam za svakim detetom koje sam gajila kada bi odlazilo, nije mi to rastajanje nimalo bilo zgodno. Radenka su doneli kao bebu, odgajila sam ga, a onda smo mu dali deo placa da sagradi kuću i ostao je tu – priča Milena, skromna žena velikog srca i široke duše.
Radenko je ostao u selu, a sa Zoranom i njegovima slaže se kao da su rođena braća, i bolje od toga. Komšije kažu da mu je preminula supruga pa je ostao sam, ali svaki dan posle posla svrati do Zorana, deli ih samo ograda, da popiju kafu, popričaju, slažu se kao rod rođeni, ispomažu, uvek su tu jedni za druge, milina Božja, kao da ih je jedna majka rodila.
Kod Milene su na letnjim raspustima boravila i deca iz Doma za nezbrinutu decu u Banji Koviljači, ostajala po mesec, dva da osete toplinu doma i majčinsku ljubav ove žene koja nikada decu nije delila na ''svoju'' i ''tuđu''.
Milena od svoje troje rođene dece ima desetoro unučadi i petnaestoro praunučadi koji su ponosni na ovu ženu koja je život posvetila humanoj misiji, odgajanju dece kojoj je nedostajala roditeljska ljubav. Ona koju je ona nemilice delila, a sada je za to dobila i zvanično priznanje.