Neki veruju da je čuveni Valter bio baš ovaj četnički oficir: Bio aktivan pod Dražinom komandom, filmski pobegao iz zatvora, pravi identitet otkrio pred smrt
Pre 117 godina, tačnije 24. januara, rođen je Žarko P. Todorović (1907-2004), potpukovnik Jugoslovenske vojske i pripadnik četničkog Ravnogorskog pokreta.
Za jedne je on jednostavno četnički oficir iz Drugog svetskog rata, za druge - mitski "pravi Valter" koji je trebao da stoji iza jedne od najpoznatijih legendi o otporu okupatorima.
Ipak, kad se istorijski izvori saberu i pročitaju bez ideoloških naočara, slika o Todoroviću i "pravom Valteru" ispostavlja se složenijom - i mnogo fascinantnijom - nego što se često tvrdi.
Todorović je rođen u Beogradu, u vreme kada se Kraljevina Srbija pripremala za dramatične decenije pred sobom.
Aprilski rat 1941. zatekao ga je u činu generalštabnog majora na službi u Prvom obaveštajnom odeljenju Glavnog generalštaba.
Rat je proveo kao načelnik štaba Murske divizije. Uspeo je da izbegne zarobljavanje i već tokom leta 1941. u Beogradu je formirao mrežu ilegalaca. Povezao se sa Dražom Mihailovićem, koji je preko njega održavao vezu sa Saveznicima i generalom Simovićem.
U formaciji Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) bio je prvi komandant Beograda (17. maj 1941), a potom i komandant Severnih pokrajina.
Brojno stanje ilegalne Komande Beograda posle bilo je 5.119 ilegalaca, od kojih je 3.500 imalo skriveno oružje. Beogradski ilegalci su raspolagali i sa 80 vozila i četiri radio-stanice. Komanda Beograda je smatrala da su tih 3.500 ljudi sigurni za akciju u prva 24 sata.
Do polovine 1942. godine protiv beogradskih ilegalaca bila je angažovana Specijalna policija, ali je ona postizala slabe rezultate, pa je borbu protiv četničkih ilegalaca preuzeo Gestapo i formirao "Anti DM (Draža Mihailović) odsek", pod komandom SS kapetana Branta.
Prvobitni sastav od 700 gestapovaca pojačan je sa još 400 agenata, odabranih iz folksdojčerske 7. SS divizije "Princ Eugen".
Najveća akcija Gestapoa na Balkanu tokom Drugog svetskog rata zvala se Operacija Valter, prema jednom od Todorovićevih pseudonima. I jedan od najvećih dosijea Gestapoa je "Dosije Valter", koji se danas čuva u Arhivu Grada Beograda.
Todorocićev ratni nadimak Valter kasnije je postao jedan od ključnih razloga konfuzije.
Međutim, ono što istoriju čini uzbudljivom često nisu samo datumi i činovi, nego lične priče koje ostaju u senci ili se izgube u arhivama. Jedna takva priča o Žarku Todoroviću dugo je bila nepoznata široj javnosti - sve dok vojni istoričar Dušan Babac nije u knjizi "Rat izgubljene generacije" obradio sudbinu Todorovića i njegovih kolega.
- Ženi, Aneti Lefer, francuskoj spisateljici, tek na samrti, u Parizu 2004. rekao je svoj pravi identitet. Njome se oženio 1977. jer je, kako je tvrdio, njegova prva žena Ljubica Vuković 1945. bila prisiljena da ga se odrekne. Nikad u inostranstvu nije prišao četničkim organizacijama, smatrajući ih nedostojnim, a ja sam imao čast da dobijem njegovo pismo iz Pariza - ispričao je Babac pre nekoliko godina za Novosti.
Prema svedočenju Babca i porodičnih sećanja, Todorović je tokom rata uhapšen u Beogradu zajedno sa majorom Pavlom Bapcem i drugim saradnicima.
Nemački Gestapo ga je prvo poslao na ispitivanje u Zagreb, odakle je - tačno kao u nekom filmskom scenariju - uspeo da pobegne.
Prema njegovim rečima, kada su Todorović i još desetak saradnika uhapšeni u Beogradu, nemački oficiri izvestili su Berlin da je među uhapšenima i vođa Dražinih ilegalaca.
- Nemci nisu tačno znali ko je iz grupe prvi čovek organizacije. Komandant Gestapoa za Beograd Fric Muler je mog dedu odmah uputio u nemački logor, a Todorović je vozom sproveden za Zagreb - ispričao je Babac.
Todorović je, svedoči on, planirao bekstvo kao "Valter" u legendarnom filmu i to odmah na zagrebačkoj železničkoj stanici videvši na ulicama "procesiju povodom dana Marije Bistrice".
Tu mu se učinila prilika da zavara tri pratioca, ali je odustao shvativši da je slab. Pobegao je iz zatvora koji dan kasnije, sprijateljivši se sa čuvarom Josipom Horvatom koji je pristao da odnese ceduljicu sa porukom navodnoj njegovoj rodbini.
- Po prijemu Valterove poruke, dan kasnije, na trotoaru ispred 4. i 5. prozora zatvorskog podruma bez okna pojavila se verenica Todorovićevog saradnika Stanka Tončića, Katarina, koja je za tu priliku pozajmila bebu i kolica. Igrajući ulogu mlade majke, zaustavila se kod prozora Todorovićeve ćelije i pravila se da prepovija bebu dok je kroz rešetke ubacila turpiju, džepni sat i nešto novca - otkriva Babac.
Todorović je strugao rešetke samo u vreme kada je u blizini prolazio tramvaj. Uspeo je da isturpija jednu i nekako se provukao kroz otvor. U ćeliji je ostavio pismo šefu Gestapoa u Zagrebu na nemačkom u kome se "izvinio što nije mogao duže da ostane".
- U ilegali ostaje u Zagrebu sve do septembra 1943, kada su Nemci odlučili da uhapse sve za koje su sumnjali da imaju veze sa ravnogorskim pokretom. Hapseći Todorovićevog potčinjenog Tončića, naleteli su i na pravog Valtera. U arhivi Glavnog štaba Armije E za Balkan u Atini je pronađen dokument koji pominje da je ozloglašeni major Todorović ponovo u njihovim rukama. U Zagrebu je zadržan samo tri dana, pa je poslat u Maribor, ubrzo i u Mauthauzen.
Po oslobođenju, prema njegovom svedočenju, Valter odlazi u Pariz. Naš sagovornik tvrdi da nije smeo da se vrati jer su ga "komunistički orijentisani logoraši krivili da je sarađivao sa logorskom upravom". Odlazi zatim u Legiju stranaca.
Ratovao je u Indokini, uključujući i prvi rat u Vijetnamu. Imao je čin kapetana i služio je u 1. konjičkom puku Legije stranaca.
Učestvovao je i u ratu u Alžiru, službovao u Maroku. Penzionisan je 1963. godine u činu potpukovnika. Godinama je menjao identitet i adrese. Na samrtničkoj postelji supruzi Lefer odao je pravo ime:
- Ja sam Žarko Todorović. Samo sam obavljao svoju dužnost!
Veza Žarka Todorovića sa legendom Valtera iz filma "Valter brani Sarajevo" danas zbunjuje neke delove javnosti.
Film je kultno jugoslovensko ostvarenje iz 1972. koje govori o partizanskom organizatoru otpora u Sarajevu - Vladimiru Periću - Valteru, koji je poginuo uoči oslobođenja grada 1945. i postao simbol hrabrosti i kolektivnog otpora okupatoru.
Suočeni s činjenicom da ne mogu da identifikuju i uhvate stvarnog organizatora otpora, nemačke vlasti ubacuju sopstvenog agenta koji treba da se predstavi kao Valter i razotkrije mrežu ilegalaca.
Ta operacija, zamišljena kao konačni udarac sarajevskom pokretu otpora, pokazuje se kao strateška greška.
Dok okupator veruje da je ovladao identitetom svog neprijatelja, pravi Valter ostaje izvan njihovog domašaja.
Završna scena filma, u kojoj nemački oficir shvata da Valter nije bio osoba koju je mogao da uhvati, već grad koji nije uspeo da slomi, predstavlja simbolički poraz okupatora.
Upravo ta razlika izmedu stvarnog i konstruisanog Valtera kasnije je, izvan filmskog konteksta, otvorila prostor za proizvoljna tumačenja i pokušaje da se ime "Valter" izmesti iz istorijskog okvira u kojem je zaista nastalo.
Lik Valtera, kakav je ušao u kolektivno sećanje kroz film Hajrudina Krvavca, zasniva se, prema mišljenu većine, na Vladimiru Periću - Valteru (1919-1945), jednom od ključnih organizatora partizanskog ilegalnog pokreta u okupiranom Sarajevu.
Perić je rođen u Prijepolju, ali je pre rata živeo i radio u Sarajevu. Kao član Komunističke partije Jugoslavije, nakon okupacije 1941. godine ostao je u gradu i uključio se u izuzetno rizičan oblik borbe - urbanu ilegalu.
Sarajevo je u to vreme bilo snažno nemačko i ustaško uporište, sa razvijenom mrežom policije, Gestapoa i doušnika.
Otpor u takvom okruženju nije podrazumevao otvorene sukobe, već konspiraciju, sabotaže i obaveštajni rad.
Ko je bio pravi Valter?
Perić - Valter bio je jedan od ljudi koji su koordinisali tu mrežu. Njegova uloga obuhvatala je prikupljanje informacija, održavanje veza između ilegalaca, sabotaže i pripreme za završne operacije oslobođenja grada.
Nemačke vlasti znale su da u Sarajevu deluje neko pod imenom Valter, ali dugo nisu uspele da utvrde njegov identitet - što je i u stvarnosti i u filmskoj interpretaciji postalo ključni element legende.
Kako se rat približavao kraju, nemački planovi povlačenja uključivali su i uništavanje gradske infrastrukture. Upravo u tom periodu ilegalna mreža, čiji je Perić bio jedan od najvažnijih ljudi, imala je presudnu ulogu u očuvanju grada.
Vladimir Perić - Valter poginuo je 6. aprila 1945. godine, svega nekoliko dana pre oslobođenja Sarajeva. Posmrtno je proglašen Narodnim herojem Jugoslavije, a njegova smrt neposredno pred kraj rata dodatno je učvrstila njegov simbolički značaj.
Poslednjih godina pojavljuju se tvrdnje da su dokumenti o Todoroviću nestali ili da je "pravi Valter" bio on, ali takve interpretacije često dolaze iz sećanja, porodičnih uspomena ili popularnih narativa - ne iz proverenih istorijskih arhiva.
Važno je razlikovati istorijske činjenice od mitova ili reinterpretacija: Todorović je svakako bio zanimljiva i dinamična ličnost Drugog svetskog rata - sa pričama o bekstvima, skrivenim identitetima i posleratnim životom punim obrta.
Ali kultura i književnost koja ga potencijalno povezuje sa filmom o Valteru ne znači automatsku istorijsku vezu.
Žarko Todorović je primer kako istorija može biti puna slojeva i kontradikcija - čovek koji je pobegao iz zatvora kao u filmskom trileru, koji je služio u više armija i ratova, ostao je dugo zaboravljen u zvaničnim narativima - ali živi kroz sećanja, knjige i pitanja koja postavljamo i danas.
A dok neki i dalje raspravljaju o tome ko je bio "pravi Valter", možda je najzanimljivije to što su oba Valtera - Todorović i Vladimir Perić - ličnosti koje osvetljavaju kompleksnost i bol Drugog svetskog rata na Balkanu, svako na svoj način.