"Dete je ležalo u gomili leševa. Glava je bila zdrobljena, bez poklopca, bez kapi krvi u šupljoj lobanji": Ovo je bio ustaški monstrum Jure Francetić
Jure Francetić bio je hrvatski vojnik i političar, ustaša, odgovoran za pokolj i progon Srba i Jevreja i komandant ustaške brigade Crna legija - a kasnije i komandant svih jedinica ustaške vojske u Bosni i Hercegovini.
Kao komandant ustaške Crne legije, Francetić je vodio jedinicu koja je imala jasan zadatak: istrijebljenje civila. Ne borbu, ne front, ne vojnu čast, nego čišćenje terena od ljudi.
Francetić je rođen 1912. godine u Prozoru kraj Otočca, u zaseoku Vivoze. Početkom tridesetih zbog kritika na račun jugoslovenskog režima beži u emigraciju, tamo će se brzo priključiti ustaškom pokretu. Pred početak rata vratiće se u Zagreb i tu će nastaviti s ustaškom propagandom, ali će se nakratko krajem 1940. godine skloniti u nacističku Nemačku, opet zbog straha od vlasti. Nakon proglašenja NDH vraća se u domovinu, a Pavelić ga uskoro imenuje poverenikom za Bosnu. U jesen 1941. godine osniva Crnu legiju, a zdušno će raditi na provođenju rasnih zakona i deportaciji brojnih Srba i Jevreja, ali i Hrvata komunista.
U proleće i leto 1942. godine njegove jedinice sudeluju u brojnim vojnim akcijama u Bosni, a koje će rezultirati izlaskom na Drinu. Francetić je tu imao vojnog uspeha, ali većinu borbi vodio je protiv slabo naoružanih partizana. Sami Nemci imali su zamerke na njegov rad, tvrdili su da njegove jedinice vrše brojne pokolje nad srpskim stanovništvom.
Gnusni opisi zločina Francetićevih ustaša
U tom periodu ustaške snage i Crna legija napravili su nekoliko gnusnih zločina. U selu Gornji Malovan ubijeno je 70 seljaka, a izrazito gnusan zločin napravljen je u selu Urije. Milovan Đilas bio je jedan od partizana koji su u selo Urije stigli krajem jula (ustaše su napravile pokolj 17. jula). Za ove zločine tereti se Juru Francetića.
„Išao sam običnim seoskim putem i bilo je obično letno jutro, nešto vedrije zbog kišice koja je preko noći rosila. Bilo mi je teško i hteo sam zaplakati, jer mi iz pameti nisu izlazili divni drugovi koji su izginuli u jučerašnjem okršaju s ustašama, tu, negde preda mnom, na bujnim njivama i livadama. Ali ono što sam video toga jutra, a o čemu sam toliko puta čitao, slušao, i nešto sam verovao, — tako me je zapanjilo svojim užasom, da je zbrisalo svaki bol za milim drugovima… da, ipak je sve to izgledalo drugačije nego kada se čita“, sećao se Milovan Đilas ulaska u selo Urije krajem jula 1942. godine. Njegova je sećanja objavio i Vladimir Dedijer u prvoj knjizi svog Ratnog dnevnika.
„Najpre smo kraj puta, pod širokom krošnjom ogromne kruške, naišli na dva seljaka. Ležali su na travi, u hladu, u onakvom istom hladu u kakvom se odmaraju seoski kosači. Ubijeni su u potiljak, kuršumi su izišli ispod desnog uha i otvorili ogromne rane, tako velike da je iz njih iscurio mozak, tu kraj njih, na ledinu. Tu je ubijeno još šest seljaka. Tragovi krvi, crni, masni na travi vlažnoj od rose, mučni bejeg posljednjeg daha šest težačkih života. Ali tih šest seljaka sklonio je netko od onih malo preživelih.
Pošli smo dalje putem, s obe strane živice od ljeskovog žbunja i paprati i, najednom, na sred puta, ne sećam se točno broja, deset, dvanaest leševa. Čini mi se, svega dva sredovečna čoveka. Ostalo žene, devojke, dečaci, deca. Na tri, četiri koraka od ove gomile krvi i mesa – kolevka prazna, bez pelena, bez deteta, sa slamom uvoštanom od dečje mokraće. Ova slama u kolevci je delovala tako da se činilo kao da je još topla od dečjeg tela. Dete je ležalo u gomili leševa. Ali glava je bila zdrobljena, bez poklopca, bez kapi krvi u šupljoj lubanji. Mozak – da li tog deteta? – upravo malo guste bele kaše ležalo je pored glave, s komadima mesa. Čime je ubijeno ovo dete. Možda kuršumom, možda kundakom, možda kamenom, a možda je klincima potkovanoj ustaškoj čizmi bila dovoljno meka glava dojenčeta? Dete je ležalo na levoj strani, ali lica okrenuta nebu, ručica skupljenih uza se, grudni koš bio je zdrobljen i ispod prljave košuljice, vrlo malo krvave, virio je naduven trbuščić. Sitno srdito dečje lice bez lubanje. Dete je bilo žensko i jednog dana, možda jednog ovakvog lepog dana, i mnogih ovakvih dana bogatih suncem i zelenilom, s vedrim bojama na nebu, na zemlji, njivama, livadama i šumama, trebalo je da se poraduje svemu tome, životu, sreći, ljubavi, mladosti, ljudima oko sebe…
… I ostali leševi bili su unakaženi. Lice jednog desetogodišnjaka bilo je ranjavo po čelu i jagodicama od uboda. Neki dečak, isto tako prazne lobanje, kao kod onog deteta, ležao je zgrčen oko žbunja kraj puta, prikupljenih bosih nogu i tankih mršavih ruku. Da dečak nije bio tako unakažen, reklo bi se da je zaspao tu u hladu…
Krenuo sam dalje. Na raskršću, na pomolu prema gradu, dvadeset i pet do trideset leševa. Gomila ljudskih, ženskih, dečijih tela, udova, glava… Jedna majka držala je u naručju svoje dete, i to kako je ničice pala skoro ga je pritisnula svojim telom, kao da je htela da ga zaštiti. Druga majka nije držala tako svoje dete. Ona je ležala na leđima, a dete, ispušteno kraj nje, skupljeno u gomilu“, sećao se Milovan Đilas.
Francetić slao ljude u Jasenovac
Nedugo pred smrt, Francetić će se naći u Podravini, a kao jedan od miljenika režima imao je velike povlastice za hvatanje protivnika istog. Iz jednog dokumenta s početka novembra 1942. godine, koji se nalazi u Hrvatskom državnom arhivu, jasno je da je Francetić slao civile u Jasenovac.
„Na temelju prikupljenih podataka ustanovljeno je da su partizani koji su napali Martianec i tom prilikom zapalili razne državne zgrade stajali u vezi s njihovim pristašama koji se nalaze u Ludbregu i Varaždinu“, stoji u kopiji Francetićeve naredbe koju potpisuje kotarski predstojnik Vlado Heim. No, nema razloga sumnjati da, kako Heim sugerira, iza dokumenta ne stoji izravno Jure Francetić. Dokument, koji završava pozdravom Za dom spremni, govori o tome kako devet stanovnika Hrvatskog zagorja treba deportovati u Jasenovac. Važno je napomenuti da nije rič o vojnicima, već o, redom, advokatu, šoferu, dva ratara, dva trgovca, veterinaru i privatniku.
U dokumentu koji se veže uz ovaj, a kojeg također potpisuje Vlado Heim, jasno je da su prozvane osobe civili.
„Dana 7. studenog o.g. primio sam zahtjev ustaškog pukovnika Jure Francetića, koji je urudžbiran kod ovdašnje kotarske oblasti, da u zahtjevu navedene osobe preuzmem iz vojničkog pritvora i da ih otpremim u sabirni logor Jasenovac. Kako su sve u zahtjevu navedene osobe građani, a ne vojna lica, te prema tome hapšenje istih po ustaškom pukovniku protuzakonito i nenadležno, tražio sam upravitelja župske redarstvene oblasti u Varaždinu g. Batušića istoga dana brzoglasnu uputu što da učinim, te me je g. upravitelj uputio da izvršim zahtjev ustaškog pukovnika Francetića“, stoji u dokumentu.
„Međutim, danas u jutro dok sam bio u privatnom stanu nazvao me brzoglasom logornik ustaškog logora Škrnjug Rudolf i9 pitao me da zašto nije sa ostalima otpremljen u logor i odvjetnik Vilko Mažgon. Odgovorio sam da nije otpremljen po nalogu ministra unutarnjih poslova dr. Ante Nikšića. Na to je logornik Škrnjug počeo na mene kroz brzoglas vikati, da kako se ja usuđujem izvršavati naloge ministra, a ne izvršiti nalog pukovnika Francetića, te što se to ministra tiče kad pukovnik Francetić nešto određuje“, stoji dalje u istom dokumenti. Dakle, Francetić kao vojno lice bio je moćniji i od ministara.
Ovi dokumenti su bitni jer sugerišu jednu važnu stvar. Naime, pobornici lika i dela ovog ustaškog zapovednika često kao argument koriste da je on bio samo vojnik. No, ovaj dokument demantuje to, ovde je jasno da se Francetić mešao i u ne vojne aktivnosti, a kao što je slanje ljudi u Jasenovac, a za šta nije imao zakonsko pravo. To je stanoviti Vlado Heim i primetio, ali ljudi su na kraju ipak, po Francetićevoj naredbi, upućeni u Jasenovac. Francetić je očito kod dužnosnika NDH slovio kao neko ko ima veću važnost u hijerarhiji i od samih ministara.
Smrt Jure Francetića
Pred kraj 1942. godine Francetić je pozvan u Liku, a tamo je išao letelicom. No, avion kojim je upravljao Mijo Abičić srušio se kod sela Močinje kod Slunja. Tu teritoriju su kontrolisali partizani, no Francetića su se prvo dokopali seljaci koji su ga zatukli. Partizani su ga pokušali spasiti jer im je trebao za razmenu. No, rane su bile preteške.
Ustaške vlasti vest o njegovoj smrti objavile su tek tri meseca kasnije.
Kurir/ Jadovno/ Vidovdan/ Index.hr