"LUKAS NEKA NE BRINE, NEĆE NIKO DA GA UBIJE" Željko Šašić nikad iskrenije o svemu: O današnjoj muzici, napadima na pevače, Čedi i Aci! Otkriva da li je u vezi
Željko Šašić je posle dužeg vremena otvorio dušu. Pevač je dugo vešto izbegavao intervjue, a sada je za emisiju "Stars specijal", koja se emituje nedeljom od 17 sati na Kurir televiziji, bez dlake na jeziku govorio o kriminalu, otetom kolegi Danielu Kajmakoskom, Čedomiru Jovanoviću i Aci Kosu. Pored toga što publici sprema novi album, osvrnuo se i na nedavni incident koji je imao Aca Lukas.
Posle godina i godina pauze, konačno si u studiju.
- Jeste, ovo je moj teren. Najdraži deo moje profesije jeste kada se nešto krčka, kada se nešto popravlja i muzički dorađuje.
To ti je omiljena tema.
- Pre Nove godine sam skupio dobar broj pesama i krećemo u realizaciju. Jedan od studija je kod mog druga Vukse iz Leksingtona.Radujem se.
Publika očekuje da će to biti na najvišem nivou.
- Mislim da sam u dobroj formi. Glas me služi, zdrav sam. Najbitnije mi je da sam bio zainteresovan i dobio sam momenat koji nisam dugo imao, a to su nove pesme i opet sam se zamišljao u tom studiju. Nadam se najboljim mogućim rezultatima. Što se tiče vremena koje je prošlo, i tu sam se nešto pravdao zašto sam na pauzi, pa upravo zbog toga što nisam imao šta da snimim ili pesme koje me nisu radile. Valjda je došao momenat da se kockice sklope i da s radošću idem u studio.
Sprema nov album
Da li si pronašao hit?
- Odavno ga ne tražim. Posebno posle svih ovih godina koje su iza mene. Nisam opterećen time. Pesme koje sam odabrao važno je da idu uz mene, da me pogađaju, a koliko će se to slušati i kome će se šta svideti, verovatno nekom hoće, a garancije ne postoje.
Jedan si od traženijih pevača.
- Koliko god da želim da ne pretrpavam sebi raspored i kažem da čovek kad ode na svirku mora da bude svež jer je onda to, po meni, profesionalno, gledam da raspored bude takav da mogu koncentrisano da radim. Neki put se desi da ne možeš nešto da odbiješ, a to se dešava pred Nove godinu, prijatelji razni zovu za proslave, poslednjih godina ima korporativnih proslava i uvek se s nekim znaš, pa ne možeš da pomeriš, ali evo, kad dođe februar, dođe prostor za odmor.
Deluje da doziraš pojavljivanje u medijima.
- Za sve ove godine se ispostavilo da sam radio neke formate i šou-programe koji su mi bili izazov, gde sam mogao da odgovorim u svom punom kapacitetu, a izbegavao sam neke formate koji ne idu uz mene - trač varijante i te žute priče.
Tvoj život je bio u tim okvirima.
- Jeste. Ne zaobiđe te. Ako mislite na sve ono što je bilo, to mi je bilo nametnuto. Nije bila moja volja, ali mislim da sam i to dobro ishendlovao kako je moglo da bude.
Ljudi te cene i poštuju.
- E, to je nagrada. Prikazao sam se u pravom svetlu. Nije svakome bilo po volji, naročito neke stvari koje sam radio i ne treba svakome da bude po volji. Tačno sam znao šta sam hteo, a šta ne. Da se ne vraćamo, jer te taj sistem nekako pojede. Retko ko me shvata, pa je to smešna priča. Kad se setim svih mojih borba s vetrenjačama... Nema veze, to sam sve ja, ali posle dosta tih godina imam staž koji sam zavredeo kod publike, jednu vrstu nagrade i poštovanje i drago mi je da oni to osećaju. Imao sam poslednjih godina dosta kritika zašto ne snimam i sada sam skupio i više nego što je potrebno. Biće od 12 do 15 pesama i nije mi važno kako će to da se zove. Dupli CD, ali meni se to skupilo, nešto u poslednje vreme, a nešto u godinama iza mene.
Tačno zna šta želi
Znači, uložio si ozbiljan novac i vreme.
- Kako da ne, uvek je tu borba.
Gde vidiš svoj put za pet godina?
- Uvek sam pravio kratkoročne planove. Nadam se da ću se dobro osećati. Moje telo će mi reći da li ću da igram ili ne. Naravno da ću da budem prisutan dokle god me znanje služi. Ode se u penziju zvanično, ali ako te neko pozove od srca na nastup, onda opet nešto radiš.
Marija Šerifović kritikuje kolege koje u poznim godinama pevaju.
- Ja se uželim. Recimo, jedan vikend se odmorim, ali već sledeći se uželim i radim. To je ljubav. Neki put je i naporno, ali to je kad nemate dobar plan, kada jurite sa tačke A na tačku B, kad ne znate geografiju i organizaciju oko svega toga. Uvek nešto može da zapne. Kao kod glumaca, njih najmanje samo snimanje i gluma zamaraju, ali ona strpljivost i iščekivanje zamara. To je i kod nas u pevanju. Čitava priprema dok ne izađete na scenu zamara, a na sceni je lako napraviti magiju. To vas podiže i daje vam energiju za dalje, i tako godine prolaze i mi ne znamo kada nam je penzija. Ne može se raditi kao kad si imao 20 godina. Ali ni tada mi se nije sviđalo. Jao, ne znam u kom sam gradu, pa gde spavam, gde jedem, to me brzo zamorilo. Onda sam hteo sam sebi da određujem prema svom osećaju i da budem svež.
Deluje da je vama pevačima sve lako.
- Nije baš. Vodio sam sa sobom na posao ljude koji su mi bliski, i to od momenta kada počnem da se spremam. Ništa da ne rade, samo da budu sa mnom, ali ne da spavaju dok se ja spremam. Neki su išli i kažu mi posle toga - nikad više. Koliko god da je zanimljivo, to je naporno. To nam je suđeno.
Da li te pitaju za zdravlje?
- Pitaju me sve više. To mi je smešno. Još nismo dotle došli. Valjda je dobro. Počeo sam poslednjih godina češće da dajem krv. Korona me strašno ulenjila.
Kako biraš saradnike?
- Nekako se to nametne. Ima dosta izmena u toku karijere. Saradnika uvek ima. Uvek ima priča koje mogu da se koriguju, dopunjavaju. Dosta godina nisam snimao. Ja sam znao da spavam u studiju i da ne znam da postoji spoljašnji svet.
Ova današnja muzika je komplikovana.
- Ima i tu ponečeg da valja. To se omasovilo. Ja sm ponikao u vreme Marine Tucaković i Braje, kad su bili u punoj snazi. Bio sam im, hvala bogu, zanimljiv. Svašta smo snimili. Tada nismo znali da će biti dobro. I ovaj zapis danas verujem da će da traje jer tekst ima težinu.
Zašto ima toliko oružja i nasilja u pesmama?
- I ja sam koketirao s time. Sećate se pesma "Metak", ali on je stavljen u kontekst ljubavi. Ali taj novi žanr je na neki način bunt.
Vi ste imali neki stepen odgovornosti, danas nije to primer.
- Mladost, ja to razumem. To je njihov izraz i potreba da budu primećeni i da u tim godinama ne razmišljaju kako će deca da ih slede. Ja sam doduše u to vreme skretao pažnju izgledom, tako da nisu ni slušali šta sam pričao. Tada nije bilo mnogo načina da se izraziš, bilo je nekoliko emisija. Imao sam i ja lagano miniranje. To je bilo kad sam objavio drugu ploču i zaokrenuli smo žanrovski kod pesme "Podočnjaci". Ta pesma nije emitovana kako treba. Onda sam čuo kako Željko Šašić peva pesmu "Podočnjaci", zamislite tada je ta reč bila problem. Mi smo živeli u strožim vremenima.
Možeš li da napraviš poređenje devedesetih godina i sada.
- Sve je komplikovanije danas. Tada, mi koji smo se kretali u ovom gradu smo znali koga treba izbegavati i kako treba postupati i onda ideš kući bez problema. Sada smo okruženi sa svih strana nekim novim pojavama, a da ne znamo da su potencijalna opasnost. Ne mislim samo na kriminal nego i na sve dostupne izazove. Vrlo malo je zabrana, ostaje se do kasno, sve radi non-stop. Da ne pričam o telefonima i svim informacijama koje truju mozak i koje te hipnotišu, i ne znaš da te je uzelo pod svoje. Telefon je već sada zavisnost. Zašto ti toliko treba da bi nešto rekao? Kako smo lepo funkcionisali bez telefona. Vidimo se u dogovoreno vreme i niko nije kasnio. Danas me bole uši od telefona i ne mogu da ga gledam. Ali eto, to je potreba bez koje se ne može. To je postala navika.
Jakov Jozinović je muzički fenomen. Šta misliš o njemu?
- Jako mi je simpatičan. To se strašno raširilo na mrežama. Simpatičan je, dopadljiv i prototip pop zvezde. Klinci to generacijski prihvate na mrežama i to je sada njihov svet. Ono što se od njih očekuje je diskografija. Mislim da je njih briga za to. Oni su prošli kod novih generacija. E sad, kako će trajati, to ćemo da vidimo. Njima je dovoljno da se samo jave i nasmeju i eto njima milion folovera.
Ti traješ.
- Hvala bogu, moja publika traje i ja ih sada malo izvučem iz kuće. Ima i mlađih. Ja nisam zanimljiv generacijama koje su na telefonima.
Stvarno se sazna sve u ovom gradu, pratiš li šta se dešava?
- I ono što ne ispratim dođe do mene. Ljudi gledaju, slušaju. Može da me šokira. Neke stvari se dešavaju koje nisam mogao ni da pretpostavim. Šokovi su uvek mogući.
Daniel Kajmakoski je otet, Čoli je bačena bomba na kuću.
- S Danielom se nisam video nekoliko godina. Bili smo u zajedničkom šouu. On je užasno talentovan i idealan je za program gde je radio pre nego što se to desilo. Odrastao je u inostranstvu, ne znam šta se tu desilo. Isto tako i za Zdravka sam se šokirao. Devedesetih su neki bili gepekovani, ali su bili brzo pušteni, ali to nije za novine.
Bira sa kim sarađuje
Da li je tebe neko ucenjivao, da li si imao probleme?
- To se ne priča javno. Nudili su mi nešto za nešto i tako funkcioniše posao... Šalim se. Sve je lako kad si mlad. Bilo je izazova noćnog života. Ima lepih stvari, lepih svitanja, ali i likova koji ti upropaste dane i noći. Ali treba biti mentalno jak da to staviš u neki folder koji iščezne. Ne želim da ružne stvari utiču na moju energiju. Teška su vremena bila, svaki dan treba da nam se obraća neki psiholog, da ne bude da nam je sve crno. Stalno smo pod nekim terorom, tenzijom, non-stop neki strah. Treba živeti slobodno, verovati u ljude.
Mudro zboriš i prepun si iskustva, ljudi ti veruju.
- Imam prave prijatelje i verujem im. Svaku moju reakciju oni znaju. Ne treba svi da te vole. Budi normalan, spontan. Ovaj poziv me je naučio socijalnoj inteligenciji. Upoznao sam ljude i drugovao s ljudima iz raznih branši i sa svima sam mogao. Zato imam masu kontakata i to je uzajamno poštovanje. Uvek sam bio otvorenog srca.
Kad zaplačeš?
- Ima trenutaka. Kažem toncu da ugasi svetlo i sedim u studiju, zaplačem. Nekad sam i preemotivan, ali to ide uz naš poziv. Uz pesmu zaplačem. Kad čujem neke tužne informacije i to me pogodi. Imao sam jake udarce. Život mi je bio gore-dole. Bilo je iskušenja, život vas stavi na te muke. Onda analizirate zašto se to tako desilo, pa tražite razlog, a na kraju ne znate šta je posredi. Koliko god u nekim momentima delujem energično, ja verujem u ljude.
Imaš li i druge poslove pored muzike?
- Nemam. Okej iz hobija nešto, ali privilegovan sam da živim samo od muzike.
Bliži se godišnjica smrti Saše Popovića.
- Strašno. Žao mi je. Nekako svi oni meni rano odlaze. Sa svima sam bio dobar poslednjih nekoliko godina. Nismo mi poslednjih godina sarađivali. Zna se da ja nisam podržavao ta takmičenja i to pretrpavanje amaterskih pevača koji su s televizije. Tako se karijera ne pravi, oni nemaju iks faktor. Retko ko ga ima. Oni rade, to je tačno. Oni stvaraju da bi radili. U tome je razlika između mene i njih, ja živim svoj posao. Da sam tamo u žiriju, pred kamerama bih bio sve super dok me ne izbace, a u četiri oka bih takmičarima svašta rekao.
Kako komentarišeš Čedu Jovanovića i Acu Kosa?
- Bolje da ne pričam ništa. O tome ću kad ne budem bio raspoložen. Jao, opet da se vratim na tu slobodu, pa i slobodu izbora. Prvo budite normalni pa onda slobodni. Ja ne znam šta je tu, ali budite prirodni i iskreni i mi ćemo da verujemo. Nema nikakve osude.
Nedavno je Lukas izjavio da su pokušali da ga ubiju.
- Ispratio sam, iskakalo je svuda. Ne znam šta se zaista desilo. Zakačili su se nešto oko tog njegovog nastupa. Neće njega niko. Znam ja i nemojte da brinete. Eto kratko.