Sahranio oca pa se vratio u pakao Košara da pogine s drugovima: Potresna priča o Vlajdeku, srpskom Džeksonu koji je bio suviše dobar za ovaj svet! (FOTO)
Vladimir Đorđević Vlajdek, pripadnik legendarne 125. motorizovane brigade, postao je simbol prkosa 1999. godine.
Iako mu je otac preminuo dan uoči NATO agresije, on nije mogao da sedi kod kuće i gleda vesti. Vratio se svojim "klasićima" na Košare, da ih čuva, da se sa njima smeje i da, nažalost, tamo ostane zauvek.
Bio je previše dobar za ovaj svet. Priča o njemu objavljena je na Fejsbuk stranici "Heroji Košare", a mi vam je prenosimo u celosti:
"Đorđević Vladimir, u Kruševcu "Vlajdek", na Kosmetu u vojsci "Džekson" - jer je vrlo podsećao na popularnog pevača.
Momak koga su devojke obožavale. Lep, dobro građen i nenormalno duhovit, voleo je da bude u centru pažnje u ženskom društvu i pre svega - spreman da za prijatelja da ruku.
Šmeker na svoj način, uvek sa osmehom na licu i maksimalno smiren.... Njegove šale i smicalice, treba doživeti, to se ne prepričava.
Bio je izuzetno vezan za svog oca, koji iznenada umire dan uoči agresije.
Đole odlazi kući da sahrani svog oca, i nije morao da se vraća, nije bilo obavezno. Mami je rekao da ne može da izdrži, da ne može da napusti drugare i saborce i ostavi ih same. Nije želeo da sedi kući i sluša vesti o Košarama na televiziji.
Autostopom odlazi do Prištine, i posle toga bog zna kojim prevozom se vraća na Košare u matičnu jedinicu.
Dva momka se prisećaju da su ga zatekli u Komandi kako jede eurokrem i pitali ga šta će tu. Mrtav hladan je odgovorio:
"Morao sam doći. Mora neko da čuva vas dvojicu budala, da ne napravite neko s*anje."
Noću je znao da se zagleda u ogledalo, i priča kako je dobar frajer. Imao je telo gimnastičara. Dosta klasića je muvalo devojke preko njegovih leđa.
Zadnjih dana nije gasio cigarete, obožavao ih je i stalno je pevušio pesmu "Cveta trešnja u planini", koja je u nekim čudnim okolnostima išla na radiju samo minut pre pada kasetnih bombi.
Poslednjih dana kao da je slutio nešto, po svemu sudeći nije mogao bez oca...
Jedne noći je jedini bio trezven. Držao je vojsku budnu, jer ko zna šta bi se desilo da, uz umor i promrzline, neko zaspi tako mokar.
Pred svaku akciju je umeo da hrabri:
"Šta treba da se popnem na vrh stene i bijem se sa teroristima?! Nema problema, idem, ako ginemo - ginemo svi!"
Dana 9. maja mu je bila poslednja akcija. Sutradan je poginuo od dejstva kasetne bombe.
Te noći su krenuli na vrh Maja Zez.
Postrojili su se u nekom šumarku, tada se pojavio i komandant borbene grupe, ne baš omiljeni među vojskom, ali nije bilo uzmicanja.
Neko je čak i pitao, da li postoji neko da ga je strah i da ne želi u akciju - niko se nije javio, svi su ćutali.
Komandant je samo klimao glavom. Verovatno je to bio znak: "Idemo!".
Krenuli su, prelazili su izvorište reke Erenik i već stigli do zaravni odakle se u horizontu video vrh Maja Zez.
Krenulo je puškaranje i osvajanje visa uz minobacačku podršku.
Probili su se do visa, ali je nečijom odlukom došla naredba za povlačenje i vraćeni su na početni položaj. Zašto? Ni dan danas se ne zna. Sledeća noć je već bila kobna za Džeksona.
Bio je vođa iz senke.
Kažu: "O pokojnicima sve najbolje". Ovaj narod je zaista izgubio najbolje momke na Košarama. To je dokaz da "Onaj Gore" ne bira svakoga.
Neka ti je laka crna zemlja, i večna ti slava Plejboj ratniče!