Kad je ceo komšiluk znao šifru za Fatality: Kako je Mortal Kombat vladao '90-ih
Dodajte Kurir u vaš Google izborU dnevnim sobama devedesetih, dok su zavese bile navučene da se bolje vidi ekran, a televizor grejao sobu kao mali radijator, uz ono prepoznatljivo pucketanje i šuštanje slike kada se tek uključi, carovao je niko drugi do Mortal Kombat. Nije to bila samo još jedna igrica, to je bio tehnološki šok za generaciju koja je do tada gledala uglavnom šarene, crtane likove.
Odjednom su se na ekranu pojavili pravi ljudi, digitalizovani borci, snimljeni kamerom pa ubačeni u igru, delovali su gotovo nestvarno realno. Za klinca iz devedesetih to je bilo kao da kontrolišete akcioni film.
Verzija za Segu bila poznata po tajnom kodu
Dok su druge igrice koristile klasičnu animaciju crtanu rukom, tim oko Eda Buna i Džona Tobiasa odlučio je da glumce obuče u kostime, snimi njihove pokrete, pa ih digitalizuje i pretvori u animirane sekvence. Rezultat je bio nešto što je u to vreme delovalo brutalno napredno. Svaki udarac imao je težinu, svako blokiranje zvučalo je metalno, a krv pikselizovana i preterana, izazivala je paniku kod roditelja i oduševljenje kod dece. Bio je to trenutak kada je tehnologija počela da briše granicu između igre i filma.
Kod kuće se igra preselila na Sega Mega Drive i Super Nintendo Entertainment System, a rasprave su postale ozbiljne: gde je bolja grafika, gde ima više krvi, gde su komande brže? Verzija za Segu bila je poznata po tajnom kodu koji je otključavao crvenu boju umesto znoja, dok je Nintendo u početku ublažio nasilje.
Fatality nije mogao svako da izvede
A onda su tu bile i kombinacije. Fatality nije bio samo potez, bio je algoritam koji ste morali da savladate. Levo, desno, dole, gore, pa udarac, sve u tačno određenom vremenskom prozoru.
Ako džojstik nije reagovao kako treba, kriv je bio loš kabl ili istrošena gumica u dugmetu. Tehnička ograničenja su postojala, ali smo ih prihvatali kao deo magije. Nije bilo patch-eva koji popravljaju balans boraca. Ako je neko lik bio prejak, jednostavno ste morali da naučite da ga pobedite.
Kombinacija tastera morala je da se unese tačno, bez greške
Fatality nije bio samo završni potez, već tehnološki spektakl upakovan u nekoliko sekundi čistog adrenalina. U trenutku kada bi glas sa ekrana izgovorio „Finish Him!“, cela soba bi zanemela. To nije bio običan kraj runde, već test preciznosti, brzine i živaca. Kombinacija tastera morala je da se unese tačno, bez greške, u deliću sekunde, kao da kucate tajni kod za lansiranje rakete. Ako pogrešite, protivnik pada obično, publika uzdiše razočarano, ali ako uspete, nastaje erupcija oduševljenja.
Nije svako znao kombinacije jer nisu bile ispisane na ekranu. Prenosile su se usmeno, šapatom po školskim hodnicima, zapisivale u sveske, razmenjivale kao tajne formule. U vremenu bez interneta, Fatality je bio mali hak sistema, skriveni sloj tehnologije koji čeka da ga otkrijete i kada ga konačno izvedete, imali ste osećaj da ste provalili kod koji je neko sakrio samo za vas.
Zvuk je bio posebna priča
Digitalizovani uzvici, udarci koji zvuče kao sudar metala i mesa, onaj legendarni „Finish Him!“, bili su rana demonstracija koliko audio može da podigne doživljaj igre. U vreme kada su mnogi televizori imali mono zvučnik koji krcka, Mortal Kombat je uspevao da zvuči monumentalno. Tehnologija je možda bila ograničena na 16 bita, ali emocija je bila 100 posto realna.
Možda je baš u tome cela poenta. Mortal Kombat je pokazao da hi-tech nije samo u broju piksela ili brzini procesora. Bio je to trenutak kada smo shvatili da igrice mogu biti provokativne, kontroverzne, tehnološki ambiciozne i društveno važne u isto vreme.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Bonus video: