Zabranjena ljubav Beograđanke i Tajlađanina: Otac godinu dana nije pričao sa Marijanom zbog Danijela, njega vređali da je "žutać", a onda je usledio obrt!
Tri godine dopisivanja, jedan susret u centru Beograda i odluka koja menja sve - tako je počela ljubav Marijane Nikolić (30) iz Beograda i Danijela Au Mauricsone (38) iz Tajlanda.
Njihovu vezu mnogi su osporavali, Danijela su vređali nazivajući ga žutaćem i koosokim, a Marijana skoro godinu dana nije pričala sa ocem.
Govorili su im da je sve to pogrešno... Ovaj par danas ima dvoje dece i, kako kažu, jači su nego ikad, dokazujući da ljubav ne poznaje granice i da različitosti nisu prepreka, već bogatstvo!
- Upoznali smo se preko Fejsbuka. Danijela je biološka porodica napustila, a potom je kao dete usvojen u Švedskoj, gde je i odrastao. Često je imao osećaj da nigde ne pripada, a ja sam se s njim povezala jer sam i sama odrasla u okviru normi i očekivanja koja mi nisu odgovarala. Posle mnogo poruka i razgovora, odlučili smo da se konačno sretnemo - priča za Kurir Marijana.
Danijel je 2017. došao u Beograd, a susret kojem su se dugo radovali bio je pun emocija.
- Nije me odmah fizički privukao, ali tokom šetnje i razgovora te večeri osetila sam nešto što nikad ranije nisam - da me neko zaista razume.
Za Danijela je to pak bila ljubav na prvi pogled.
- Od trenutka kad sam je video, znao sam da želim da budemo zajedno. Bio sam jako uplašen da joj se neću dopasti. Mucao sam... Možda sam delovao kao totalni glupan. Ali već tada, i u danima koji su usledili, prvi put u životu sam osetio da sam pronašao dom - kaže on.
Ubrzo njihova veza dobija neočekivani tok. Posle samo tri meseca Marijana saznaje da je trudna.
- Znala sam da to znači da moram da napustim fakultet i posvetim se detetu, a Danijel je bio uz mene u svakom trenutku.
Rođenje sina Aleksa (7) dodatno ih je zbližilo. Tada su zaista shvatili da su jedno za drugo.
Međutim, njihovu ljubav nisu svi razumeli. Marijanin otac, koji je, kako kažu, tradicionalnih i konzervativnih stavova, često zabrinut šta će okolina reći, burno je reagovao.
- Nismo bili u kontaktu skoro godinu dana. Kad se rodio naš sin, u trenutku kad ljudi obično slave i vesele se, tata to nikome nije smeo da kaže. S vremenom je popustio - danas voli našeg sina i ponosno govori o njemu, dok Danijela prihvata, ali još uvek ga ne doživljava potpuno kao našeg. I baka je, takođe, u početku vršila pritisak da nađem Srbina, ali s vremenom su shvatili da ovo nije samo prolazna faza. Mama me je uprkos svemu, iako se nije slagala u potpunosti, podržala jer je smatrala da je moja sreća najvažnija.
S Danijelovim roditeljima je odnos korektan, mada ne i prisan.
- Viđamo se nekoliko puta godišnje, ali nismo bliski - dodaje.
Osim u porodici, suočavali su se i sa osudama okoline.
- Dobacivali su nam uvrede poput "gde nađe tog Kineza" i slično... Našem sinu su deca u parkiću govorila da je Kinez i da se s takvima ne igraju, a onda su ga uglavnom na kraju dana prihvatali i postajao im je omiljeni drugar. Trudili smo se da ga naučimo da svoju različitost vidi kao prednost - kaže Marijana.
Uprkos svemu, bilo je i dosta podrške, a Danijel kaže da se u Beogradu osećao kao da baš tu pripada.
- Vrlo brzo sam shvatio da posebnost Beograda nije u zgradama, već u energiji i ljudima. Svi su me grlili, ljubili u obraz, pipali... Nikada ranije nisam doživeo takvu toplinu. S Marijanom sam prvi put osetio da negde zaista pripadam. Beograd je za mene postao dom. Nisam želeo da odem - bila mi je teška pomisao da se vratim u tišinu i samoću. Znam da sam ponekad dobijao i neprijatne komentare zbog svog izgleda i rase, ali nikad se nisam osećao ugroženo ili diskriminisano. Razumem da su ljudi radoznali i da nisu navikli na nekoga ko izgleda kao ja - kaže on.
Sedam godina provedenih u Beogradu opisuju kao lepe i izazovne. Radili su, živeli kao podstanari i često se selili, dok su kirije rasle.
- Kad sam ponovo zatrudnela, odlučili smo da se preselimo u Švedsku i krenemo iz početka. Novi grad, nova država, bez porodice i prijatelja - sve odjednom. Bilo je teško, ali odlučili smo da to posmatramo kao avanturu - kaže Marijana.
Danas, godinu dana kasnije, imaju i devojčicu Noru, i još uvek se prilagođavaju, ali polako grade stabilan život.
- Prava ljubav je kada pored nekoga osećaš da pripadaš i gde god da ste - dom ste jedno drugom! - poručuju.