RODITELJI PRODAJU SVOJU DECU! Užas nad užasima u Avganistanu: "Ako prodam jednu ćerku, mogao bih da hranim ostatak dece najmanje četiri godine"!
Dodajte Kurir u vaš Google izborStotine muškaraca okuplja se u zoru na prašnjavom trgu u Čagčaranu, glavnom gradu avganistanske provincije Gor.
Njihova umorna lica stoje pored puta, nadajući se da će neko naići i ponuditi im neku vrstu posla.
Na njima je da će njihove porodice imati šta da jedu tog dana, ali šanse za uspeh su male. Džuma Kan (45) je našao posao samo tri puta u proteklih šest nedelja, za dnevnu platu između 150 i 200 avganistanskih dolara (oko 2 do 3 evra). Njegova priča nije izuzetak, piše Bi-Bi-Si .
„Moja deca su tri noći zaredom otišla na spavanje gladna. Moja žena je plakala, kao i moja deca. Zato sam pozajmio novac od komšija da kupim brašno“, kaže Kan. „Živim u strahu da će mi deca umreti od gladi.“
U Avganistanu danas, prema podacima Ujedinjenih nacija, čak tri od četiri osobe ne mogu da zadovolje ni svoje osnovne potrebe. Nezaposlenost je visoka, zdravstveni sistem se urušava, a humanitarna pomoć, koja je nekada obezbeđivala opstanak miliona ljudi, smanjena je na delić prethodnih nivoa.
Glad i očaj
Zemlja se suočava sa rekordnim nivoom gladi, sa procenjenih 4,7 miliona ljudi - više od desetine stanovništva - na ivici gladi. Region Gor je jedan od najteže pogođenih. Očaj među muškarcima je opipljiv. „Pozvali su me i rekli da moja deca nisu jela dva dana“, kaže Rabani, glas mu se lomi. „Hteo sam da se ubijem. Ali onda sam pomislio, kako bi to pomoglo mojoj porodici? Zato sam ovde, tražim posao.“
Hvadža Ahmad jedva uspeva da izgovori nekoliko reči pre nego što brizne u plač. „Umiremo od gladi. Moja starija deca su umrla, pa moram da radim da bih prehranio porodicu. Ali ja sam star i niko ne želi da mi da posao“, kaže on.
Kada se otvori obližnja pekara, vlasnik deli bajati hleb gomili. Za nekoliko sekundi, sve je razgrabeno. Odjednom se formira nova gomila. Čovek na motociklu je došao da zaposli radnika za nošenje cigli, a desetine ljudi jurišaju na njega. Za dva sata koliko je novinarska ekipa provela na trgu, samo tri osobe su dobile posao.
Prodaja dece radi preživljavanja
U obližnjim naseljima, u golim kućama raštrkanim po neplodnim, smeđim brdima, razarajući efekti nezaposlenosti su još očigledniji. Abdul Rašid Azimi uvodi novinare u svoj dom i dovodi svoje dvoje dece - sedmogodišnje bliznakinje Rokiju i Rohilu. „Spreman sam da prodam svoje ćerke“, jeca. „Siromašan sam, u dugovima i bespomoćan. Vraćam se kući suvih usana, gladan, žedan i očajan. Deca mi dolaze i kažu: 'Tata, daj nam hleba.' Ali šta mogu da im dam? Gde je posao?“
Abdul kaže da je spreman da proda devojčice za udaju ili kućne poslove. „Ako prodam jednu ćerku, mogao bih da hranim ostatak dece najmanje četiri godine“, kaže on, grleći i ljubeći Rohilu kroz suze. „Srce mi se slama, ali to je jedini način.“ Njihova majka, Kajhan, dodaje: „Sve što imamo da jedemo je hleb i topla voda, čak ni čaj“.
Porodice su sklonije prodaji svoje ćerke jer se sinovi kulturno smatraju budućim hraniteljima porodice, što je još izraženije u Avganistanu zbog talibanskih ograničenja u pogledu obrazovanja i rada žena. Pored toga, postoji tradicija da porodica mladoženje daje poklon porodici devojke nakon udaje.
Dugovi i dečji brakovi
Said Ahmad je već bio primoran da proda svoju petogodišnju ćerku Šaiku, nakon što je devojčica dobila upalu slepog creva i cistu na jetri. „Nisam imao novca za lečenje. Zato sam prodao ćerku rođaku“, kaže on. Operacija je bila uspešna, a novac je došao od 200.000 avganija (oko 3.000 evra) za koje je prodata.
„Da sam tada uzela punu sumu, odmah bi je odveo. Zato sam mu rekla da mi sada da dovoljno za njeno lečenje, a u narednih pet godina može da mi da ostatak i da je uzme. Ona će mu postati snaja“, objašnjava Said. Za pet godina, kada će imati samo 10 godina, Šaika će morati da ode kod svoje rođake da se uda za jednog od njegovih sinova.
„Da sam imao novac, nikada ne bih doneo ovu odluku“, kaže Said. „Ali onda sam pomislio, šta ako umre bez operacije? Odustajanje od sopstvenog deteta u tako mladim godinama stvara ogromnu anksioznost. Dečji brakovi imaju svoje probleme, ali pošto nisam mogao da priuštim njeno lečenje, pomislio sam, bar će ostati živa.“ Praksa dečjih brakova je i dalje široko rasprostranjena u Avganistanu, a zabrana obrazovanja devojčica koju je uvela talibanska vlada samo je pogoršala situaciju.
Kolaps humanitarne pomoći
Pre samo dve godine, Said i njegova porodica, kao i milioni drugih Avganistanaca, primali su pomoć u hrani: brašno, ulje, sočivo i nutritivne suplemente za decu. Ali sa drastičnim smanjenjem međunarodne pomoći, većina je ostala bez ove podrške koja spasava živote. SAD, nekada najveći donator, prošle godine su obustavile skoro svu pomoć. Drugi ključni donatori, uključujući Veliku Britaniju, takođe su značajno smanjili pomoć. Prema trenutnim podacima UN, pomoć primljena ove godine je 70% manja nego 2023. godine. Probleme pogoršava teška suša koja je pogodila više od polovine zemlje.
Talibanska vlada, koja je preuzela vlast 2021. godine, takođe krivi prethodnu administraciju. „Tokom 20 godina invazije, stvorena je veštačka ekonomija zbog priliva američkih dolara“, rekao je za BBC Hamdulah Fitrat, zamenik portparola talibana. „Nakon što je invazija završena, nasledili smo siromaštvo, oskudicu, nezaposlenost i druge probleme.“ Ali, sopstvena politika talibana, posebno ograničenja za žene, ključni su razlog za povlačenje donatora. Kada je pitaju o tome, vlada poriče odgovornost i kaže da „humanitarna pomoć ne treba da se politizuje“.
Iako dugoročni projekti koje su najavili talibani jednog dana mogu pomoći, milioni ljudi neće preživeti bez hitne pomoći. Kao što je Mohamed Hašem, čija je četrnaestomesečna ćerka umrla pre nekoliko nedelja. „Moje dete je umrlo od gladi i nedostatka lekova... Kada je dete bolesno i gladno, očigledno je da će umreti“, kaže on. Lokalni starešina potvrđuje da je smrtnost dece, uglavnom zbog neuhranjenosti, „zaista porasla“ u poslednje dve godine. Jedini dokaz povećanja smrtnosti vidljiv je na groblju, gde ima oko dvostruko više malih grobova nego velikih.
Bolnice bez lekova i opreme
Dalji dokazi pronađeni su u glavnoj pokrajinskoj bolnici u Čagčaranu. Neonatalno odeljenje je najprometnije. Svi kreveti su puni, neki sa po dve bebe u svakom. Većina njih je neuhranjena i bori se da diše. Medicinska sestra donosi novorođene blizance. Rođeni su dva meseca prerano. Jedan je težak 2 kg, drugi samo 1 kg. U kritičnom su stanju. „Njihova majka je slaba jer skoro ništa nije jela tokom trudnoće, samo hleb i čaj“, objašnjava baka Gulbadan. Nekoliko sati kasnije, teža beba je umrla. „Lekari su pokušali da je spasu, ali nisu mogli“, kaže baka. „Nadam se da će bar ova preživeti.“
Medicinska sestra Fatima Huseini kaže da ima dana kada umre i do troje novorođenčadi. „U početku mi je bilo veoma teško da gledam kako deca umiru. Sada nam je to postalo gotovo normalno“, kaže ona. Dr Muhamed Mosa Oldat, šef odeljenja, kaže da je stopa smrtnosti čak 10%, što je „neprihvatljivo“. Međutim, bolnica nema lekove za većinu pacijenata, pa porodice moraju da ih kupuju iz spoljnih apoteka. Nedostatak novca je primorao porodice da donose teške odluke. Gulbadanina preživela unuka je odvedena kući jer porodica nije mogla da priušti boravak u bolnici. Šestonedeljna Zamir, koja pati od lečivog meningitisa i upale pluća, takođe je odvedena kući iz istog razloga. Njihova sićušna tela sada će morati sama da se bore za život.
Kurir.rs/Agencije