BEOGRAD - Osmog aprila 2015. godine navršiće se 21 godina od tragične smrti novinarke nedeljnika Duga Radislave Dade Vujasinović, koja je pretresala sve sumnjive biografije, obilazila ratišta, intervjuisala najopasnije ličnosti Beograda devedesetih godina prošlog veka. Posle priče, koju je u najnovijem broju otvorio srpski Newsweek, ministar policije Nebojša Stefanović najavio je novo veštačenje.
Dada je pronađena mrtva u porodičnom stanu 8. aprila 1994. godine. Do danas njena smrt nije razjašnjena. Zvanična verzija Miloševićevog režima je bila, da je izvršila samoubistvo, pucnjem u grudi iz lovačke puške sačmarice... Mnogi su od početka sumnjali u istinitost ove tvrdnje.
Zvanična istraga o tome šta se zaista dogodilo tog 8. aprila nikada nije dovela do ubice.
Nakon što su roditelji Dade Vujasinović u ispovesti za najnoviji broj Newsweeka otkrili da znaju istinu o smrti svoje ćerke, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je da se, u istrazi smrti novinarke Dade Vujasinović, razmišlja o dodatnim superveštačenjima predmeta i oružja.
Interesantno je da je na ponovljenim veštačenjima, početkom 2008. godine, odbačena verzija o samoubistvu, a Okružno tužilaštvo januara 2009. pokrenulo je pretkrivični postupak za njeno ubistvo. Dopunska istraga u slučaju novinarke Duge, bila prevashodno zasnovana na tome da su u stanu pronađeni tragovi krvi dve različite krvne grupe, tokom dopunske istrage otkriveni su novi elementi "koji direktno ukazuju da je u pitanju ubistvo".
Inače, razlog za sumnju porodice u zvaničnu verziju - samoubistvo, bili su upravo ti tragovi krvi pronađeni na naslonu fotelje i ispod nje.
Sudski veštak Mirjana Štajner tada je utvrdila da je trag krvavih prstiju na desnoj bočnoj strani fotelje, na kojoj je Dada Vujasinović iskrvarila, odgovara krvnoj grupi A, a iste krvne grupe je i krv koja je kapala odozgo na desni rukohvat fotelje. Međutim, krv ispod fotelje i na sedištu bila je nulte krvne grupe, odnosno pripadala je Dadi Vujasinović, a tokom veštačenja utvrđeno je da je njeno telo bilo pomerano.
Povodom smrti Dade Vujasinović, dosad je urađeno nekoliko medicinsko-balističkih veštačenja, a poslednje je u martu 2007 uradio je Institut za sudsku medicinu iz Novog Sada po zahtevu beogradskog Okružnog suda. Institut za sudsku medicinu iz Novog Sada tada je dostavio odgovor Okružnom sudu da ne mogu da urade balističko veštačenje, koje je traženo u tom predmetu, pa je nakon toga Okružni sud dostavio taj predmet novom veštaku-balističaru.
Inače, porodica je 1994. dostavila Okružnom javnom tužilaštvu izveštaj stručnjaka za sudsku medicinu Rastislava Lazarevića i balističara Zorana Jovanovića, prema kojima Dada Vujasinović nije mogla sama sebi da nanese povrede koje je imala. Krajem 2007. godine istražni sudija Okružnog suda u Beogradu saslušao je i oca pokojne novinarke, a to je bilo prvi put od njene smrti da je on saslušan.
Na godišnjicu smrti Dade Vujasinović 2013. godine Komisija za istraživanje ubistava novinara je saopštila da će u procesu rasvetljavanja ubistva Dade Vujasinović biti angažovani i strani eksperti za balistiku i sudsku medicinu, i da se uspostavlja komunikacija sa Institutom za bezbednost u Visbadenu. Ta komisija, pronašla je dokaze u slučaju ubistva novinarke Dade Vujasinović, koji su se vodili kao izgubljeni od 1999. godine.
"Ključni dokaz su dva fircana čepa koja su izvađena iz tela prilikom obdukcije. To stoji u obdukcionom zapisniku od 25. maja 1994. godine. Ona nije mogla da puca dva puta. Dokaz su ta dva čepa, a sad traže superveštačenje...", otkrio je za najnoviji broj Newsweeka Radislav Vujasinović, Dadin otac.
Biografija Dade Vujasinović
Radislava Dada Vujasinović je rođena 10. februara 1964. godine u Čapljini, Hercegovina. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1987. godine, na odseku Jugoslovenska književnost i srpsko-hrvatski jezik. Po završenom fakultetu je radila kao novinar u Privrednom pregledu. Ubrzo je počela da objavljuje autorske tekstove u magazinu Duga. Od 1990-te je postala stalno zaposleni član redakcije Duga, a pred sam kraj svog života, 1993. je postala član uređivačkog kolegijuma. Ratne događaje u Jugoslaviji je pratila od samog početka.
Od prvih mitinga u Bosni i Krajini 1990-91. preko ratišta u Slavoniji, do početka rata u Sarajevu kada je odlučila da više ne ide na ratišta, jer kako je sama rekla "ne mogu da pišem o tome kako se ruši jedan grad i ubijaju deca." U Dadinom ratnom dosijeu, ostale su zabeležene reportaže iz Borova Sela, Dalja, Erduta, sa Papuka i Psunja. Ispisivala je stranice o beznađu rata, o srušenoj kući, o poginulom drugu, bratu, o koloni "izgubljenih i ojađenih", onih koji su zauvek napuštali svoja ognjišta, koja su u njihovo ime prodali političari kojima se verovalo. Letela je u vojnom helikopteru sa ranjenikom i plakala. Posle odluke da više ne ide na ratišta, u periodu od kraja 1992. godine do početka 1994. godine, pisala je o političkoj sceni Srbije. Jedan od tekstova koji dokumentuje to vreme je tekst "Kriminalci i policajci u parlamentu", objavljen u časopisu Duga krajem 1993. godine, u kojem na ironičan način piše o promociji kriminalca Željka Ražnatovića Arkana u narodnog poslanika.Za reportaže sa slavonskog ratišta je dobila nagradu Svetozar Marković. Zbog istraživačkih tekstova o sprezi između kriminala i politike, dobijala je pretnje, ucene i sudske tužbe. Pored istraživačkih tekstova, uradila je i seriju intervjua, sa ličnostima kao što su Milan Babić, Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj. Jedan od intervjua po kojima će ostati zapamćena, je i intervju sa generalom Momčilom Perišićem. Smatra se da je posle tog intervjua bilo odlučeno da Perišić postane načelnik Generalštaba VJ, iako je ta pozicija bila namenjena drugom kandidatu.Dada nije verovala da postoje nedodirljivi. Smatrala je da patriotizam ne podrazumeva prećutkivanje grešaka i zabluda. Upravo zbog toga je postala meta napada onih kojima se nije dopadao taj njen način razmišljanja i sposobnost da ga artikulisano izrazi: pretnje je dobijala u pismima i telefonskim pozivima. Dada je za mnoge postala nepoželjan svedok. Nepotkupljiva i samostalna, nije želela da njena, kako je ona nazivala "žrtvovana generacija" dozvoli da se ponovo falsifikuje istorija, pogotovo ne od strane onih "koji su rat shvatili i prikazivali kao dobar provod i avanturu, znajući da imaju gde da se vrate kada im ratovanje dosadi". Nije se plašila da kaže: "Zahvaljujući takvima, narod koji strada, kuće koje pale i gradovi koje zatiru, postali su nebitni. Rat je postao estrada za one koji su umeli vešto da promovišu i unovče svoj licemerni, lažni patriotizam."
