Ekskluzivno! Ovo su zlatnici koje je Kalabić ostavio ćerkama Budimira Gajića kada je sa pripadnicima Ozne prerušenim u četnike tražio Dražu Mihailovića!
Dodajte Kurir u vaš Google izborDva britanska zlatnika od jedne funte sada, posle ravno osam decenija, izlaze na svetlost dana i svedoče da je na Jovanjdan 1946. grupa oznaša prerušenih u četnike, s Nikolom Kalabićem na čelu, kako se predstavio čovek koji ih je ostavio deci, pokušala da ulovi generala Dragoljuba Dražu Mihailovića. Uspeće im to nepuna dva meseca kasnije, a baš sada navršava se 80 godina od likvidiranja četničkog komandanta, kome se ni dan-danas groba ne zna.
I posle osam decenija Srbija nije ništa manje podeljena u vezi s likom i delom Draže Mihailovića nego što je to bila tada - ili je heroj, ili je zlikovac. Kontroverze o samom Mihailoviću, njegovoj vojsci, kao i tome ko ga je, gde i kako uhvatio i dalje su jedna od gorućih tema. Konsenzus, čini se, postoji samo o dve stvari, tačnije, datuma - u ruke Ozne pao je 13. marta '46, a nakon smrtne presude ubijen je 17. jula.
- Bila sam u kolevci, od svega dvadesetak dana, kad je došao Kalabić na Jovanjdan '46. i tu ostavio dukat. Tražio je mog oca Budimira Gajića, a preko njega i Dražu Mihailovića. Majka je tvrdila da to jeste bio Kalabić, a sad imaju priče da se neko pretvarao da je on - ispričaće za Kurir u svom stanu u Višegradu Danica Blagojević, rođena 28. decembra 1945. u Granju kraj Dobruna.
Od Mokre Gore, preko graničnog prelaza Kotroman, kroz Vardište, pa dalje, vidiš desno, nad Rzavom, manastir Dobrun. Na ovom putu noću 19. na 20. januar '46. stala su dva auta i iz njih se, po kasnijim svedočenjima i dokumentima, iskrcala grupa oznaša prerušenih u četnike. Među njima i Nikola Kalabić, komandant Gorske kraljevske garde Mihailovićeve Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), koga će Ozna uhvatiti decembra '45. "Četnik" je te noći bio i Slobodan Penezić Krcun, načelnika Ozne za Srbiju.
- Petnaestak "četnika" pristiže u selo Granje, pred kuću Milana Gajića, oca četničkog komandanta Budimira. Domaćin, koji je slavio Svetog Jovana, nepoznate goste je s prvim petlovima primio u kuću - kazaće nam u Rudom istoričar Predrag V. Ostojić, rođen u tom mestu, koji je godine proveo po terenu, razgovarajući sa svedocima - seljacima.
Za to što je Ostojić ovde čuo i zabeležio, istoričari Kosta Nikolić i Bojan Dimitijević, koji su kao članovi Državne komisije za otkrivanje činjenica o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem ušli u dokumentaciji BIA 26. maja 2009, tvrdiće da je tačno:
- Ustanovili smo da je verodostojna verzija prema kojoj je general Mihailović zarobljen od grupe Ozna za Srbiju uz pomoć Nikole Kalabića - naveli su Kostić i Dimitrijević, što je postala jedna od verzija hvatanja i zasad zvanična.
Tada će Kalabić, kako nam govori Danica Blagojević, a po priči majke joj Milice, ostaviti zlatnik kraj nje u kolevci, a drugi će čvrsto držati njena trogodišnja sestra. Treća ćerka Budimira Gajića, inače, na svet će doći '47.
Rasla je Danica kraj majke sa saznanjem da ima poklon od Kalabića.
- Kad sam se udavala za Bogdana, svog prvog komšiju, druga iz detinjstva i vršnjaka, te '68. i kad su dolazili prijatelji Blagojevići, majka je trebalo da sprovede sve običaje, pa i da zetu u čašu stavi rakiju i pare. Nema para, odakle joj?! I stavila je taj Kalabićev dukat - ispričaće nam ćerka Budimira Gajića, šefa Mihailovićevog obezbeđenja, u poslednjim mesecima njegovog života.
Zlatnik je kod sina joj, kome to sada njen pokojni muž pokloni.
- Blagoje se stalno smejao da to nije Kalabićev dukat, nego partizanski - smeje se sad i Danica.
Zlatni suveren, kako je naziv ove novčanice od jedne funte, na čijem aversu je lik britanskog kralja Edvarda VII, a na poleđini prikazano kako Sveti Đorđe ubija aždaju, iskovan je 1909. Dobićemo i fotografiju istog takvog, iskovanog godinu ranije, koji čuva Daničina starija sestra.
S puta u Dobrunu, tu kraj džamije, skrećemo levo. Dan je po Petrovdanu. Sunce ugrejalo, nebo prošarano oblacima. Idila. Prolazi tabla za Granje, iznad koga je i selo Bjeljajka. Tu će nedelju dana po onom Jovanjdanu Kalabić sa istom grupom, kako navodi Ostojić, ići kod Budimirovog šuraka Vitomira Rusa. Ni tog puta im nije upalilo.
Idemo dalje. Tek poneka kuća kraj puta. Mahom oronule. Puste. Al' pred jednom ubrađena, savijena baka u kolicima gura drva. Nad putem nova vikendica. I srpska zastava. Skrećemo desno. Tu u Dobrunskoj Rijeci je manastir Svetog oca Nikolaja. Draževina, kako ga svako zna. Jer podignut je 2009. u čast četničkog vođe.
Oronula trafika na samom skretanju. Dočekuje s natpisom "Dobro došli u zapadnu Srbiju". Društvance u ladu. Motorka i trimer u travi. Gajba u rečici. Hladna voda Budimlije sprema sledeću turu. U porti dočekuje general Mihailović u betonu i prirodnoj veličini. Ono B sa imena oklembesilo se na stranu. Trebalo je da nas čekaju i dvojica starijih seljana.
- Ipak ne bi pričali. Narod se i danas plaši, ako izađe u novine, eto problema - čujemo.
"Oj livado, oj zelena..." - kreće ekipa u hladu. I sama krećem do njih. Kad čuše za novinare, komešanje. Onaj najveći otrča po šajkaču i kokardu, kako će pred foto-aparat prazne glave. Boško Baranac, ovdašnji, od 55 leta.
- Ova sela oko Višegrada i Rudog su najnapaćeniji krajevi. Došli smo do podatka da je posle '46. više od 1.200 godina robije dobio narod iz ove dve opštine. Moja je baba je robijala samo zato što je nosila ručak momku četniku iz Tasića, koji je kasnije poginuo. I kad se Budimir Gajić '47. ubio bombom, komunisti nađu njegov dnevnik, koji je skoro čitav sagoreo, ali ostao samo kraj stranice na kome je pisalo Milka Babić. Presuda - 12 godina robije u Zenici. Sve mi je pričala, ubijanje od batina, mučenje. Izašla je posle šest godina - poče Baranac, pa će:
- Zato sam, kad me nastavnica istorije u školi u Dobrunu, pitala ko je oslobodio Višegrad, rekao "četnici". Ona meni pljas šamar, pa kod direktora, koji me istuče.
Tisnu jedan iz ekipe u auto, dođe drugi, pa i on pobeže kad nas vide. Eto ga treći. Rad za razgovor. Al' onako. Ne za novine.
- Znaš li da je ovaj kraj tek osamdesetih dobio struju. A gore, u zaseoku Vukovići, i dalje dvoje živi u dve kuće bez struje! U 21. veku! - nastavlja Baranac, dok orošeno pivo pristiže iz Budimlije.
Iza trafike gomila praznih limenki.
- A to skupljamo jednom penzioneru, predaje, uzme neki dinar.
Nikako da se popnu gore do Undrulje da pokose travu i skrešu granje. Skupiće se četnici 17. jula, biće gungule. A i trafika puna, Baranac sprema suvenire i majice za prodaju. Dekor čeka.
- Nezaposlen sam, imam motorku, i samo molim boga da je zdravlja i da mi se ne pokvari motorka - pokazuje na "mašinu" koja čeka pokret.
I dočeka ga. Preko mostića na Budimliji, pa pod manastirom, pa preko mostića na Undruljskom potoku i širokim zemljanim putem uzbrdo, kroz šumu 300-400 metara. Tu je zvanično bio kraj slobodi Dragoljuba Mihailovića. Podigao narod i spomenik. A udesno, malo niže, na čistini dva nadgrobna spomena. Pod jednim trojica počivaju - major Dragiša Vasiljević, komandant višegradske brigade JVuO, kapetan Nikola Niko Majstorović i Blagoje Kovač - Mihailovićeva pratnja koju oznaši likvidiraše tog 13. marta '46. Jedino im je Lazar Gajić utekao. Drugi spomenik je nad kostima Mihailovićevog sina Vojislava, koji strada 22. maja '45. Posle katastrofe od 13. maja na Zelengori, kad partizani razbiše JVuO, koja će potom biti samo bedni ostaci od neke četiri stotine ljudi koji tumaraju šumama Bosne, stradaće u Bulovima kraj Rogatice i mlađi sin četničkog vođe.
- Čiča ga je tad zakopao u kraj njive jedne muslimanske porodice, koja je s kolena na koleno prenosila saznanje o tome. Ne pitajte kako smo otkopali, koliko sam dugo čuvao kosti i kako smo uspeli da uradimo DNK analizu i sahranimo Voju ovde, gde mu je otac pao izdajom Kalabića - reći će nam Baranac dok sedimo, a na taze natkrivene stolove kaplje smola čamovine.
Mihailović, koga su već uveliko bili ostavili i saveznici i kralj Petar II i koji je još '44. postao bivši načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske i bivši ministar vojni, uspeće nakratko krajem septembra '45. da pređe u Srbiju. Tad će razbiti i poslednju iluziju da ima nade za ustanak protiv komunista. Sledi pomenuto hvatanje Kalabića i poslednji čin ove drame.
- Po hvatanju Kalabića organizovana je grupa pripadnika Ozne sa zadatkom da zarobi Mihailovića. Već početkom januara '46. dvanaest operativaca otpočinje pripreme u najvećoj tajnosti. Smestili su ih u Kosovsku ulicu u Beogradu, nigde nisu izlazili da bi ubledeli kao da se dugo kriju. Potom je došao Kalabić, učio ih je kako da oponašaju četnike - veli Ostojić.
Kako im iz ona dva pokušaja od Jovanjdana ništa ne uspeva, Ozna formira i tzv. drugu grupu operativaca za logističku podršku grupi na terenu, koja 25. februara stiže u Višegrad. Zvanično je tu da obavlja meteorološka ispitivanja, a u njoj je i potpukovnik Jovo Kapičić.
- Oznaši ne znaju gde je Mihailović, pa svakodnevno muče, hapse i ubijaju u ovom kraju - kaže Ostojić.
U međuvremenu, polovinom februara on silazi u svoje poslednje skrovište - selo Repuševiće i zemunicu kraj kuće u kojoj je živeo prekodrinski izbeglica Milan Mile Knežević.
Vaskršnji post te godine počeo je u ponedeljak, 4. marta. A sutradan uveče, u tajnosti, u kuću sveštenika Dobrislava Dobra Popovića u Štrpcima dolaze tri četnika, koja ga vezanih očiju satima vode peške, da bi uveče 6. marta na njemu nepoznatoj lokaciji pričestio Mihailovića. Ispričao je kasnije prota kako mu je četnički vođa rekao da se sprema na put, pa bi da se pričesti, ali i da mu je Vasiljević kazao: "Ne znam šta će s nama biti. Negde u blizini je Kalabić. Javlja se, šalje poruke, sve mi je to sumnjivo. Ja ne znam šta ću, jer Draža insistira da se sastanu."
Istog dana kad je Mihailović pričešćen, oznaši okušavaju treću sreću.
- Ovaj put grupa za hvatanje Mihailovića, kojom je zvanično komandovao potpukovnik Svetolik Lazarević, a u kojoj je bio i Kalabić, u strogoj tajnosti se iskrcala na Kraljevim Vodama (današnji Zlatibor, prim. nov.) i pešice krenula do Bijelih Brda - od jataka do jataka, pokazuje izveštaj Vladana Bojanića, šefa Trećeg odseka Ozne za Srbiju iz dokumentacije BIA - priča Ostojić.
Predstavljaju se kao četnici, Kalabić vodi glavnu reč, ali narod ništa ne kazuje. Kako napuste koju kuću, tako stiže Budimir Gajić da se raspita o njima.
- Malo me je čudilo kako se ova grupa po snegu komotno kreće, ali ništa, niti sam smeo, niti hteo pitati... Video sam kada su dvojica od njih u zoru zaklali dvisku (mladu ovcu, prim. nov.). Čudilo me. Bio je post - ispričao je Ostojiću '98. Radenko Vidović, koji je lažne četnike izveo u Ravance, selo na obroncima Varde, gde je inače rođen Mehmed-paša Sokolović.
Oznaši uspevaju da uspostave vezu s Budimirom Gajićem.
- Uveče 11. marta kod seoskog groblja na Ravancima, Gajić i Blagoje Kovač sastali su se s Kalabićem i njegovom pratnjom. Situacija je bila napeta, a Gajić sumnjičav. Sutradan veče, 12. marta, u Repuševićima, ispod Ravanaca, devet meseci posle rastanka u selu Zakmur kraj Foče, koji je bio nakon izlaska iz obruča na Zelengori, sreću se Kalabić i Mihailović. Kazivanja preživelih sa obe strane potvrđuju vreme, mesto i učesnike događaja, a detalje uzimam s rezervom. Sa sigurnošću mogu da tvrdim da je odlučeno da Mihailović iste noći s Kalabićevom grupom krene ka Srbiji - govori Ostojić.
Pokret ukupno 18 ljudi, kako navodi, biće iza ponoći 13. marta ka putu Dobrun-Uvac. Vodič je četnik Lazar Gajić. Idu oprezno, sneg je prošarao stazu, koja se strmo spušta prema Undruljskom potoku.
- Nedaleko od puta, u Undrulji, prerušeni oznaši iznenada zarobljavaju generala Mihailovića, likvidiraju Vasiljevića, Kovača i Majstorovića - ispričao nam je Ostojić.
Miriše tek ubrana majčina dušica tu, u Undrulji. A ona priča za nepričanje, početa još dole, dobija nove oblike. Otvaraju se sudbine, nemiri, nade... Ali Baranac diže ruku i vraća nas na priču zbog koje smo došli:
- Vidiš, ovde je bilo skretanje ispod stene. Tu je Lazar Gajić vodio kolonu, pogođen je u ruku u puškaranju kad su vezali Čiču, ali je uspeo pobeći. Kasnije je pričao da je Budimir još ranije upozorio: "Čiča, ovo nisu čista posla, ovo su crveni! Izdaja!", te da zato nije išao u njegovoj neposrednoj pratnji, već sa Srpkom Medenicom i još šest-sedam četnika bio desno krilo. Pričao je i kako su odmah primetili da su Kalabiću zglobovi ruku bili crveni od lisica, kao i da je jedan na straži kod kuće u Repuševićima rekao: "Druže, daj mi šibicu da zapalim!". I verujem da je to bio pravi Kalabić! Znali su ga i iz Čičine pratnje.
Vezanog Mihailovića, navodi Ostojić, vode koritom potoka ka Dobrunu. Dalje je put za Beograd.
- To vam je sva istina. Priče o avionu koji su spustili Amerikanci i Englezi u okolinu Rudog 13. marta i odneli Mihailovića, pa ga predali Ozni, neka navodna dokumenat CIA, nemaju veze sa životom. Ne postoji ni teoretska šansa da se avion spusti na onu strminu, a niko o tome nije ni svedočio. Gotovo je neverovatna podudarnost u kazivanju učesnika akcije - oznaša i svedoka s terena, meštana s kojima sam lično pričao - kaže Ostojić, te dodaje da su Kalabića kasnije likvidirali, a groba mu se ne zna.
Aleksandar Leka Ranković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, šalje Titu, koji je u zvaničnoj poseti Poljskoj, poruku o trijumfu. A ovaj potom lično javlja Staljinu. Ranković ima i tu čast da 24. marta u Narodnoj skupštini FNRJ obnaroduje vest. Interesantno, 21. aprila '46. u Borbi je osvanula vest o odlikovanju grupe boraca i rukovodilaca Jugoslovenske armije, ali bez navođenja razloga. Na spisku su oni za koje se pretpostavlja da su uhvatili Mihailovića: Svetolik Lazarević, Slobodan Krstić Uča, Milovan Pejanović, Živa Čiklovan, Janko Dimić, Mile Bulajić, Dragoljub Vasović, Radenko Mandić, Raša Nešovanović, Mane Trkulja i Zvonko Sitarić.
"Izdao me Nikola. Da bi spasao sebe, izdao je mene. Nisam dospeo ni bombe da dohvatim, tako je bilo nenadano", opisao je osuđeni i uticajni ravnogorac Stevan Moljević poslednji susret s Mihailovićem u zatvoru, u svom neobjavljenom rukopisu, a što je preneo Ostojić u svojoj knjizi "Zarobljavanje generala Mihailovića".
Krenu, konačno, naše društvo da radi za šta je došlo.
- Malo se opuštamo. Post tek prošao, a kad ti je post, za mena nema ni alkohola, ni cigara, kao ni sredom i petkom - veli Baranac, ta uze motorku:
- Bio sam i rabadžija, ali sam volove morao da prodam da bih školovao sina. Fala bogu, ima još tri ispita do kraja. Nek su mi živa i zdrava deca, sve četvoro i unučad, snaći ću se ja.
Odlazim. Samo s jednom mišlju. O nenapisanom i svim onim pričama koje neće nikad izaći. I dok i ovog 17. jula budu treštale četničke pesme, vijorile se zastave, sevale kokarde, a na sve strane prštale slike, a s njima i usklici i kuđenja, ispod svega toga i dalje će ostati obični, mali životi i teške unutrašnje borbe. Zašto i danas gledamo gde si i od koga rođen tolike godine, pa i decenije posle svega, imaš li vere, koja ti je... Kada će istorija u istoriju?
ODBIO RAKIJU - "NEKA, HVALA, JA SAM SVOJE POPIO"
U pucnjavi i trku oznaši vezanog Mihailovića uvode u kuću Janje i Petra Perišića, malo dole niz put. I dan-danas je tu, pusta i zaključana, a donedavno je, kako nam vele, u njoj bila i stolica u kojoj je tog 13. marta sedeo Mihailović.
- U kuću su banuli nepoznati bradati ljudi, četnici. Bili su uznemireni, činilo mi se uplašeni. Postavili su straže oko kuće, a jednog, ponižeg, s naočarima, uveli su u kuću za sto. One u kući sam poslužila rakijom, a onaj s naočarima mi je tihim glasom rekao: "Neka, hvala, ja sam svoje popio." Tada nisam znala ko je on. Kada je već svanulo, pred kuću su stigli džipovi i četnici su se ukrcali i otišli prema Dobrunu. Posle je naviše prošla vojska u kamionima - kazala je Janja svojevremeno Ostojiću, dok Baranac veli da se u selu već decenijama priča kako su Perišići imali svoje znakove:
- Ako dolaze četnici, Petar Janji kaže: "Kuvaj kavu", a ako idu partizani: "Metni kavu". A kad su upali sa Čičom, ona ga je pitala da kuva ili metne kavu, na šta će on: "Ne znam, ništa mi nije jasno."
MILICA GAJIĆ: "AJ, BOGATI, ŠTA ĆE VAM, SAMO DA VAS ZATRUJEM"
Budimira Gajića potera stiže u decembru '47.
- Ocu je iskočila neka oteklina pod kolenom i nije mogao više da trči kad su ga pojurili u Oskorušama, pa je bacio pod sebe bombu. Onda su vodili mamu da pozna je li to Budimir. Poznala ga je, ali nije htela da kaže, pa su je tukli, dva su joj zuba izbili. Nisu dali ni da mu se priđe, svog su ga psi razneli. A muž i ja smo mu na groblju u Granju digli spomenik, iako tu nema ni koščice njegove - priča Danica Blagojević, te pominje i Tiho ostrvo - omanji memorijal kraj kog smo prošli malo pre ulaska u manastir:
- Došli su iz čista mira, odveli očevog brata brata Marinka, sestru Vitorku i rođaka Petra u Undrulju i tu ih ubili. Samo što su bili Gajići.
Kad je ostala sasvim sama s tri ćerkice, Milica Gajić je morala da se rastane s njih dve.
- Stariju sestru je naša tetka, očeva sestra, odvela u Beograd, a mlađu ujak, dok sam ja ostala s mamom. Mama je znala da šije, mašinu je dobila u miraz, i sve je narodu, komšijama šila. Nije tražila pare nego brašna, kajmaka, sira... Imali smo kravu, sve ju je mama krila. Međutim, nađe je jedan poreznik i uzme nam je za porez - kazuje Danica Blagojević.
Porasla je tako da je krila ko je zapravo.
- Moj otac je bio legenda za sve gore u selu i kraju. A majka je samo vikala da bežimo kad ide milicija. Bila sam mala, pa viknem: "Evo pizana, evo pizana!", misleći na partizane. Mama je vikala i da kad me pitaju čija sam, ne kažem da sam Budimirova, nego Miličina - priča, pa se seća:
- U školi u Dobrunu zajedno u učionici bili prvi i treći razred. Moj budući muž i ja treći razred, dever prvi. Pita učitelj ko su bili naši najveći neprijatelji. Nas dvoje ćutimo, ne znam smemo li reći, a dever će: "Naši najveći neprijatelji su bili partizani." Mislimo kako zna odgovor, a učitelj: "Sedi! Ko ti je to rekao?!"
Majka, koja je živela do `98.,nije mnogo pričala:
- Kad sam pročitala knjigu "Tragovi mrtve braće", ubeutila sam se od plača, jer tamo piše kako su oznaši silovali mamu dok su pokušavali da uhvate tatu, kako su je okrenuli naopako, za glavu vešali, pa pletenice. Pitam je što mi to nikad nije rekla, a ona veli: "Aj, bogati, šta će vam, samo da vas zatrujem."
KOSTI PRENETE POSLE POLA VEKA: ČETKICA ZA ZUBE KOD ČETNIKA
Lazar Gajić uspevao je godinu dana da umakne poterama, sve do marta 1947, kada je, kako Baranac veli, došao ovde da zapali sveće saborcima:
- Udba ga je ubila 500 metara naviše. A mi smo mu kosti otkopali 2000, kad mu je žena Lenka umrla, da bismo ih po njenoj poslednjoj želji sahranili zajedno. S kostima smo našli aluminijsku četkicu za zube, na kojoj piše "Made in England", viljušku i kašiku.
ZORAN ILIĆ, NUMIZMATIČAR: VREDI KOLIKO I ZLATO
- Zlatni suveren, koji je jedna funta, od osam je grama (precizno 7,98 g), finoće 917 promila, tj. sa 91,7% procenata zlata, i oduvek je vredeo onoliko koliko i zlato. Danas je to 800-820 evra. Zlatni novac je u to vreme kovan u velikom broju i imao ga je maltene ceo evropski svet, pa ga je i ostalo mnogo, te zato nema numizmatičku vrednost - kaže za Kurir Zoran Ilić, numizmatičar, i dodaje da ovo nije dukat, jer dukat ima 98,6 % zlata i teži 3,49 grama.
POSLEDNJI ČIN - HVATANJE
1. Grupa za hvatanje Mihailovića iskrcala se iz dva vozila u rejonu Kraljevih voda na Zlatiboru i krenula u pravcu Ribnice i dalje Jablanice da bi uveče 6/7. marta stigla u kuću Momčila Bakića u Jablanici, gde je provela noć.
2. Pred svitanje prebacuje se u selo Brezovac, gde je u kući Boža Gazdića provela 7. i 8. mart
3. Uveče 8. marta grupa je pristigla u selo Rakoviće i zanoćila u kući Joksima Rakovića.
4. Pred svitanje 9. marta prebacila se u selo Budimliju i smestila u kuću i pomoćne objekte Milana Anđića.
5. U kuću Radomira Markovića stiže uveče 9. marta i ostaje celu noć.
6. U kuću i pomoćne objekte Tikomira Vidovića u Vidovićima dolazi u osvit 10. marta.
7. Pre ponoći 10. marta grupa je krenula ka Ravancima i u svitanje stigla do kuće Slobodana Stanića, pa se smestila u kuću Marka Kiridžića na Gornjim Ravancima. Uveče 11. marta kod seoskog groblja, koje je na 200-250 m od tih kuća, došlo je do ugovorenog susreta s Budimira Gajića i Nikole Kalabića.
sas
8. Kalabićeva grupa u pratnji Budimira Gajića i njegove grupe u ranim večernjim satima 12. marta stigla je u Repuševiće, kod kuće Milana Mila Kneževića, izbeglice iz prekodrinskog sela Kočarim, gde se nalazio general Mihailović.
9. Iza ponoći 13. marta Mihailović je s ličnim obezbeđenjem i majorom Vasiljevićem krenuo s Kalabićevom grupom u pravcu Srbije. Na lokaciji Undrulja, duž istoimenog potoka prema putu Dobron-Uvac u Dobrunskoj Rijeci, zarobljen je.
10. Grupa za hvatanje povela je Mihailovića prema Dobrunu i privremeno se smestila u kuću Petra i Janje Perišić, gde je sačekala vozila za prebacivanje ka Beogradu.
Izvor: Predrag V. Ostojić "Zarobljavanje generala Mihailovića"
MUČENJE U KUĆI U RUDOM POD KRCUNOVOM PALICOM
Kuća u samom centru Rudog bila je poprište stravičnog mučenja marta '46, u kome je lično učestvovao i Krcun. Ranković mu depešom 8. marta javlja da imaju saznanja da je Draža u Štrpcima kod popa Dobre Popovića, a on će ovde sutradan mučiti sveštenika, vlasnika kuće Pavla Mikovića i Neđa Jakovljevića, o čemu je Ostojiću pričao godinama kasnije i sam Miković: "Čim se pojavio, Krcun me udario drškom od pištolja u slepoočnicu, posle čega sam izgubio svest. Ugurali su mi vunenu čarapu u usta. Jedan od njih mi je, dok sam ležao na podu, sipao vodu u nos. Imao sam osećaj da ću da se ugušim.... Kad su nas izvadili iz podruma, ni rođena sestra me nije poznala."
A danas nama Pavlov sin Gorda govori:
- Kako nije progovorio posle čarape, skuvaju jaja, pa ih iz u ključale vode izvade i stave mu pod pazuh, gde je najosetljivije tkivo. To su muke Isusove. Popu Dobru su usijanu šipku od gvožda kojom se čisti puška provlačili kroz butinu. Ni fašisti to nisu radili. Krcun je sva mučenja izmišljao, on je bio Mengele.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.