EKSKLUZIVNO! KURIR NA GROBU DRAŽINOG SINA: Posle 78 godina naslednik generala Draže sahranjen na mestu gde mu je uhvaćen otac!

Vojislav Mihailović poginuo je 22. maja 1945. godine. Sin generala Dragoljuba Mihailovića smtrtno je stradao u razmeni vatre sa partizanskim jedinicima u selu Bulozi, kod Rogatice u istočnoj Bosni.

Dugi niz decenija bila je nepoznanica gde je sahranjen Vojislav Mihailović. Prema određenim svedočenjima izdahnuo je na rukama oca, koji ga je i položio u grob, zajedno sa ljudima iz lične pratnje braćom Nikolom i Urošem Majstorovićem i Blagojem Kovačom. Kote na kojima je sahranjen Vojislav Mihailović bile su poznate samom generalu Dragoljubu Mihailoviću i malom broju ljudi iz njegovog okruženja. Sve do 17. jula 2023. godine, kada su posmrtni ostaci Vojislava Mihailovića preneti u mesto Undrulja, danas Draževina, u blizini crkve Svetog Nikolaja ported Dobrunske Rijeke, mestu gde je Ozna 13. marta 1946. uhvatila generala Dragoljuba Mihailovića, u narodu poznatog kao Čiča.

Ravnogorski pokret Višegrada i Rogatice decenijama je istraživao, a na kraju i locirao mesto gde je grob Vojislava Mihailovića, koji se posle nesrećnih ratova na prostoru Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka, našao na strani pod kontrolom Federacije BiH. Grob se nalazio u selu Bulozi (put Rogatica - Mesići - Bulozi), na lokaciji čemerničke njive, u blizini kuća porodica Stojanović. Negde oko 150 metara od njihovog imanja, pored jedne bukve od ušća Čemernice u reku Praču, udaljen jedan kilometar vazdušnom linijom, pod uglom 45 stepeni, piše portal "Pogledi". Selo Bulozi, u kojem danas niko ne živi, pripada opštini Goražde i u poslednjem ratu spaljeno je do temelja od strane Armije BiH.

Valja istaći da su pripadnici Ravnogorskog pokreta Rogatice i Višegrada još u jesen 2009. godine izvestili o pronalasku posmrtnih ostataka Vojislava Mihailovića. Sin Dragoljuba Mihailovića sahranjen je pored grobova majora Dragiše Vasiljevića, Blagoja Kovača i Nikole Majstorovića, koji su smrtno stradali prilikom hapšenja Čiče 1945. godine.

O svemu ovome za Kurir svedoči Boško Baranac, ispred Ravnogorskog pokreta Rogatice i Višegrada:

- Grob smo pronašli preko jedne muslimanke, stare nene (lokalni naziv za baku u muslimanskim krajevima BiH. op.a.), koja je o tome još ranije izvestila Srbe iz susednog sela. Pošto je bio rat Srbi su morali da izbegnu, ali je ostala priča. Posle rata, jedan čovek iz Višegrada otkrio je nama u Ravnogorskom pokretu celu priču. Dobili smo blagoslov iz manastira Dobrun i otišli smo kod nene. I ona nam potvrdi priču. Kaže nam, da je njen rahmetli babo njoj rekao da na tom mestu gde se nalazi grob ne puštamo stoku, jer je tu sahranjen sin jednog velikog čoveka. Ima tu još grobova... Kad nam je pokazala mesto, bilo je kamena i trnja. Mi smo to nekako uspeli da iskopamo, ima tome jedno 16 ili 17 godina. Našli smo kosti, i okrajke od Vojislavovih čizama. Preneli smo ostatke u strogoj tajnosti.

Posle toga sledi borba da se dokaže autentičnosti, odnosno da se DNK analizom potvrdi da posmrtni ostaci pripadaju Vojislavu Mihailoviću.

- Čekali smo DNK potvrdu, baš dugo. Tražili smo prvo od Vojislava Mihailovića, unuka Čičinog i Brankovog sina... Zavlačio nas je godinama. Pretprošle godine sam nam se javio jedan čovek iz porodice Mihailović, neću da ga imenujem. I on nam je dao DNK. Poslali smo potkolenu kost i sve što treba na analizu. I kada smo dobili potvrdu, kada su se rezultati poklopili, da je to Vojislav Mihailović. Mi smo prošle godine 17. jula, uz osveštenje sahranili Vojislava. Nismo želeli medijsku pažnju, jer nam to ne treba. Uradili smo ovo radi naše savesti i srpskog naroda. Sad se javlja familija, žele da ga prekopaju i nose. Odavde neće nigde, jer je Vojislavu ovde mesto.

Posle sloma na Zelengori 1945. godine glavnina vojske pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića našla se u okruženju partizanskih jedinica. Drugi deo pod vođstvom Pavla Đurišića nastavio je proboj ka Sloveniji i Austriji, gde su skoro svi likvidirani na Lijevče polju, samo mali deo se spasao. Slabo naoružani, izgladneli i napušteni od strane engleskih i američkih saveznika, pripadnici JVuO pokušavali su da spasu živote pristajući na predaju, jer su im komandanti partizanske vojske garantovali život. Nažalost, skoro 10.000 četnika je smrtno stradalo. Kako navode istoričari Bojan Dimitrijević i Nemanja Dević u knjizi "Bosanska golgota" u jami Ponor kod Miljevine na brutalan način i bez ikakvog sudskog procesa ubijeno je ukupno 9.235 pripadnika JVuO, od čega 311 oficira. Živi su bačeni u jamu, vezani žicom. Kako piše istorijski portal "Savremena istorija" komunističke vlasti po završetku rata pokušali su da prikriju zločine partizana nad četnicima, pa su zabetonirale ulaze u Miljevačke rudnike. Napomena, ovi zločini desili su se posle 9. maja 1945. godine kada je zvanično bio okončan Drugi svetski rat.

General i komandanta Jugoslovenske vojske Dragoljub Mihailović imao je četvoro svoje dece – sinove Branka (rođenog 1921), Ljubivoja (rođenog 1922. i umrlog već u prvoj godini života), Vojislava (1924) i ćerku Gordanu (1927), a usvojio je i Radmilu (1916), ćerku supruge Jelice, iz prvog braka, koja je bila udata za oficira Boru Brankovića, koji je bio Dražin najbolji klasni drug u Vojnoj akademiji, ali kasnije najbolji prijatelj.

Za razliku od najmlađeg Dražinog sina Vojislava koji je od 17. godine uz oca na Ravnoj gori, supruga Jelica, i starija deca Branko i Gordana početaka rata provode u svojoj porodičnoj kući, u Beogradu, u Bregalničkoj ulici. Živeli su mirno do proleća 1942, kada Ministarstvo policije kvinslinške Vlade Milana Nedića traži od Nemaca, tačnije od Gestapoa, da se hapse Mihailovići i vode u logor.

“Ne vidim razloga da sin i ćerka Draže Mihailovića mogu slobodno da žive u Beogradu, što je slučaj sa mnogim porodicama onih koji su u šumi...”, pisalo je u elaboratu pomenutog ministarstva, upućenog komandantu nemačkih trupa u Srbiji generalu Paulu Baderu.

Nemci tada, u proleće 1942, raspisuju Objavu, tražeći od Draže i njegovih oficira da se predaju, ili će im pohapsiti porodice. Miloslav Samardžić, sa portala "Pogledi" dalje navodi šta se dešavalo sa porodicom generala Mihailovića. Usledila su masovna hapšenja i odvođenja u logor “Banjicu”. Uhapšeni su i Dražina žena i deca. Pušteni su tek krajem 1943. godine, kada su, kako kaže, Nemci, Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, videvši da gube rat, pokušali da promene politiku. U tom periodu od značaja je bio premeštaj u Beograd Hermana Nojbahera, glavnog nemačkog diplomate za Balkan, u oktobru 1943, koji je izdejstvovao ukidanje dotadašnje surove odmazde sto Srba za jednog Nemca.

Za to vreme Vojsilav Mihailović zadobija simpatije u vojsci, zahvaljujući svom ponašanju, skromnošću i radu. Odbijao je da koristi bilo kakve pogodnosti, samo zato što je bio sin generala Jugoslovenske vojske. I pored svih napora koje je morao da prođe tokom obuke, a onda i u borbi, uvek je bio nasmejan, zadovoljan i ponosan.

Posle puštanja iz logora sa Banjice, Branko i Gordana se nalaze sa ocem, navodi Samardžić. Gordanu čuvaju četnici u selu Subjel, a Branko u proleće 1944. završava drugu klasu Ravnogorske akademije, u selu Brajići. Dobija čin potporučnika i biva raspoređen u Kosjerićku brigadu, tačnije ova jedinica nosila je naziv Crnogorska brigada, jer se nalazila pod planinom Crnokosom, a taj kraj naziva se Crnogorički. Valja pomenuti da je najstariji Dražin sin 1941. primljen u SKOJ i da je bio simpatizer komunista, što je u to vreme bio trend u Beogradu, da deca oficira i drugih istaknutih ličnosti prihvataju boljševičke ideje.

Krajem leta 1944. godine Branka i Gordanu čuvala je trojka Mijalka Perišića, iz Kosjerićke (Crnogorske) brigade koja je bila pod komandom poručnika Filipa Ajdačića. Ali, desilo se da 13. septembra, kod Valjeva, partizani zarobe ovu trojku, Branka i Gordanu. Trojka je uspela da pobegne, ali su Branko i Gordana ostali sa partizanima, da bi posle toga bili mobilisani. Branko je, sa partizanskim jedinicama, išao čak i u oslobađanje Titovog Kumrovca. A Gordana je na Sremskom frontu bila i ranjena.

Hvatanje dvoje starije dece generala Mihailovića bilo je povod za komunističku propagandu i dobitak, jer je prilazak Branka i Gordane Josipu Brozu i partizanima pojačao pritisak na veliki deo naroda u Srbiji koji je i tada bio većinski uz Jugoslovensku vojsku i Čiču. Vrlo brzo, Branko i Gordana su "se odrekli oca", a njihove fotografije objavljene su u listovima "Politika" i "Borba".

Posle 46 godina, u jedinom intervjuu koji Gordana Mihailović dala za časopis “Duga” 1990, stoji:

“Ja nemam moralno pravo da pričam o svom ocu kad sam ga se odrekla onda kad je bilo najteže. Jednostavno, stavljena sam u situaciju da održim govor protiv njega. Nisu me na to čak mnogo ni terali. Dovoljno je što sam tada mislila kao i oni!”

Međutim, posle rata Branko i Gordana Mihailović nisu dobili bilo kakve benefite od strane komunističkih vlasti, iako su se okrenuli protiv oca. Njihovo stradanje nastavljeno je posle Dražinog pogubljenja, a mi i danas ne znamo za grob generala Jugoslovenske vojske. Godine 1948. Branko je uhapšen i sproveden na Goli otok, a Gordana u isto tako zloglasan logor na ostrvu Sveti Grgur. Posle godina robije, Branko je radio kao pravnik u Auto-moto savezu, a Gordana, posle specijalizacije radiologije, kao lekar u dečjoj bolnici.

Sudbina "prvog gerilca porobljene Evrope" Dragoljuba Mihailovića, kako su ga nazivali američki i engleski mediji na početku Drugog svetskog rata, krajnje je tužna, pošto je u sopstvenoj zemlji pogubljen kao najveći narodni i državni neprijatelj. Sudina njegove dece, takođe. Posthumno je Mihailović odlikovan od strane predsednika Francuske i SAD generala Šarla De Gola i Harija Trumana, "Ratnim krstom" i "Legijom zaslužnih". Predsednik vlade Poljske u izbeglištvu Vladislav Sikorski odlikovao je generala Mihailovića najvećim vojnim odličjem te zemlje "Virtuti Militari".

Kurir