Nemci posle 109 godina odali počast srpskim junacima koji su umrli u njihovom logoru! Miloš pronašao grob svog čukundede i naše heroje otrgao od zaborava!
Dodajte Kurir u vaš Google izborZvuci trube prekinuli su tišinu koja je nad grobovima srpskih vojnika trajala više od jednog veka na Novom Johanesovom groblju u nemačkom gradu Majsenu, nedaleko od Drezdena.
Tu su pod krstovima bez oznaka počivali naši junaci iz Prvoga svetog rata. Bez imena, bez ikakvog znamenja.
A onda je 109 godina po smrti svoga čukundede Svetozara Miloševića, u želji da razotkrije njegovu sudbinu, Miloš Simić uspeo, tragajući po srpskim i nemačkim arhivama, vojnim spiskovima i crkvenim knjigama, da pronađe ne samo njegov grob nego i da identifikuje još desetoricu saboraca koji su pokraj njega sahranjeni, a koje je ratni vihor doveo u logore!
Zahvaljujući tome, nemačka crkvena opština Majsena, Narodni savez Saksonije i lokalne vlasti obnovili su večne im kuće i 16. jula organizovali dostojanstvenu komemoraciju, na koju su pozvali i Miloša, kao i predstavnike Ambasade Srbije u Berlinu.
- Ljudi u Nemačkoj ukazali su mi ogromno poštovanje. Kao znak zahvalnosti za sav trud i godine istraživanja, dali su mi čast da upravo ja postavim pločicu sa imenom svog čukundede. To je osećaj koji ne može da se opiše rečima. U ličnom smislu, ovo je ogromna stvar, ali u istorijskom, možda još i veća.Naši vojnici konačno su dobili svoja imena i otrgnuti su od zaborava. Ostao je trajni podsetnik na njihovu žrtvu, na našu državu i na to na kojoj je strani istorije Srbija bila - kaže Simić za Kurir.
Podsetimo, Kurir je prvi pisao o višegodišnjem Miloševom traganju za čukundedom, kaplarom 3. čete, 3. bataljona, 15. pešadijskog puka herojske srpske vojske, iz sela Šavac kod Paraćina. Svetozarov sin Branko rođen je u avgustu 1914. godine, netom nakon što mu je otac otišao u rat. Nikada otac nije video sina, a porodica više od jednog veka nije znala gde počiva njihov predak.
Kad je Simić, tokom istraživačkog poduhvata, iz Nemačke dobio fotografiju groblja, pred njim su se ukazali redovi starih drvenih krstova bez imena. Danas su na njihovom mestu novi metalni krstovi s pločicama na srpskom i nemačkom jeziku, na kojima su ispisani ime i prezime, čin, mesto rođenja i podaci o smrti.
Komemoraciji su prisustvovali gradonačelnik Majsena Markus Rener, predstavnici Narodnog saveza Saksonije, pokrajinskih institucija, crkvene opštine i Dragan Popović, prvi savetnik u Ambasadi Republike Srbije u Berlinu.
Ceremonija je počela opelom koje je služio sveštenik Evangeličko-luteranske crkve, nakon čega je usledio minut ćutanja. Truba je odsvirala tradicionalnu nemačku pesmu "Imao sam druga", koja se decenijama izvodi na vojnim komemoracijama.
Jedan od najemotivnijih trenutaka usledio je kada je izvršni direktor Narodnog saveza Saksonije dr Dirk Rajc pozvao Miloša da postavi pločicu. Rekao mu je da taj čin predstavlja "prelazak iz zaborava u trajno, dostojanstveno obeležje u okviru nemačko-srpske kulture sećanja".
Poseban utisak, međutim, nije ostavila samo ceremonija, već odnos domaćina prema srpskim vojnicima.
- Nisam mogao da verujem koliko su se angažovali. Mesecima su zajedno sa mnom nesebično istraživali arhive i pomagali mi da pronađem odgovore. Dočekali su me s velikim poštovanjem, mnogi su me pozdravili na srpskom jeziku. Ako ova priča inspiriše makar još jednog čoveka da pronađe svog pretka, smatraću da je sve ovo imalo poseban smisao. Važno je da ove ljude otrgnemo od zaborava. Živimo od danas do sutra, a zaboravljamo juče. Ako ne znamo svoje pretke, teško možemo da razumemo i sebe - zaključuje on.
Posle 109 godina, potomci Svetozara Miloševića konačno imaju gde da mu sveću zapale. Daleko od otadžbine, ali barem je duša sada mirna.