Patrijarh Pavle je svojom bolešću spasao manastir Vujan od partizana: Kad su čuli od čega boluje, pobegli su - a onda se na grobu svetitelja dogodilo čudo!
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Patrijarh Pavle je kao mladi iskušenik Gojko Stojčević boravio u manastiru Vujan i, prema predanju, tu se izlečio od tuberkuloze.
- Monasi tvrde da su partizani 1944. i 1945. pobegli iz manastira kada su čuli da je Pavle bolestan, pa je Vujan tako sačuvan.
- U znak zahvalnosti, Pavle je 1946. izrezbario drveni krst koji se i danas čuva u manastirskoj riznici.
Uzak asfaltni put, na kojem se dva automobila jedva mimoiđu, uvlači nas u gustu šumu. Visoko drveće zaklanja pogled, a zvuci svakodnevice polako ostaju iza nas. Na padini pod vrhom planine Vujan, u selu Prislonica, na pola puta između Gornjeg Milanovca i Čačka, ukazuje se manastir Vujan, koji krije posebnu priču.
Upravo tom stazom je pre više od osam decenija pešice stigao, kao mladi iskušenik, Gojko Stojčević, potonji patrijarh Pavle, i ostao tamo dve godine. Sedamnaestu godinu po patrijarhovom upokojenju, došli smo na mesto na kojem se, prema manastirskom predanju, iscelio od tuberkuloze.
Buka je potpuno utihnula, a tišina kao da čuva priče stare vekovima...
- Pomaže Bog - prekida tajac jeromonah Avakum Proković, sabrat manastira Vujan.
Dok nas uvodi u portu priča o svetinji čiji počeci se vezuju za 13. vek, ali je prvobitni manastir razoren u 16. veku. Današnja crkva podignuta je 1805. godine, za šta je zaslužan Nikola Milićević Lunjevica, učesnik Takovskog ustanka i deda Drage Obrenović, poslednje kraljice iz dinastije Obrenović.
Teško se do crkve dolazilo, a do 2009. nije se mnogo znalo o njoj. Upravo te godine je i preminuo omiljeni srpski patrijarh, koga su mnogi još za života nazivali svecem koji hoda.
- Zahvaljujući patrijarhu Pavlu, koji je ovde boravio, manastir je postao poznat - priča nam i sprovodi nas do groba Vujanskog svetitelja iz 13. veka. Nova crkva sazidana je nad grobom ovog isposnika, na čije je netaknute mošti naišao upravo Lunjevica. Prema predanju, bio je jedan od monaha koji su izbegli sa Svete Gore i na padinama planine Vujan osnovali manastir.
- Baš tu, na grobu Vujanskog svetitelja, molio se patrijarh Pavle, tada kao Gojko. Ovde je dao zavet Bogu da će se zamonašiti u manastiru Blagoveštenje ako ga Vujanski svetitelj bude iscelio. On je i sam mislio da će se ovde u manastiru upokojiti, ali eto, nije izgubio veru u Gospoda i isceljenje od tuberkuloze. Da nije bilo Vujanskog svetitelja, ne bi ni bilo našeg patrijarha Pavla - veli jeromonah.
Arhimandrit Jovan Radosavljević u svojim memoarima beleži da je Gojko bio teško bolestan, te da zbog same bolesti nije smeo da deli trpezu s bratijom, niti da učestvuje u aktivnostima monaškog života i bratstva u Vujnu.
- Sam je dolazio na trpezu i u crkvu da ne bi zarazio bratiju. U tako teškom stanju išao je neuređenom stazom kroz šumu do Gornje Trepče po vodu koja je bila lekovita. Ta staza je i dan-danas poznata po njemu i nazvali smo je "staza patrijarha Pavla" - kaže nam jeromonah Avakum.
Staza kojom je svojevremeno teško bolestan hodio patrijarh Pavle duga je sedam kilometara.
Posetioci, naročito tokom proleća i leta, moraju biti dobro opremljeni i oprezni zbog mogućeg susreta sa zmijama.
Baš tom stazom bežali su svojevremeno i monasi od partizana...
- Kad se 1944. i 1945. godine očekivao dolazak partizana u manastir, monasi su odlučili da se preko Gornje Trepče i šumskih puteva sklone u obližnja sela. Iako teško bolestan, tadašnji iskušenik Gojko uspeo je da stigne do Gornje Trepče, ali je, kad je čuo da se dvojica monaha vraćaju u Vujan po novac i potrepštine, odlučio da pođe s njima. U manastiru je sam dočekao partizane - objašnjava jeromonah.
Partizani su došli... Ušli su u konak, gde je Pavle boravio.
- Šegačili su se s njim, mučili su ga, ležali su na njemu. Kad su čuli da ima tuberkulozu, pobegli su! Da nije bilo te bolesti i patrijarha Pavla, manastir Vujan ne bi bio sačuvan - veli naš sagovornik.
O patrijarhu Pavlu
- rođen je 11. septembra 1914. kao Gojko Stojčević
- nižu gimnaziju završio je u Tuzli, višu gimnaziju i šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu
- od 1944. radio je kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači u Domu za decu izbeglu iz BiH
- zamonašio se 1948. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle
- za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. godine, a na KiM je proveo 33 godine
- prvog decembra 1990. godine izabran je za 44. srpskog patrijarha
- preminuo je 15. novembra 2009. u 95. godini na VMA, gde se lečio dve godine
Nakon što se izlečio, otišao je u manastir Blagoveštenje, gde se i zamonašio, a zatim u Raču. Imao je talenat da popravlja stvari po manastiru, bavio se rukodeljama i duborezom. U znak zahvalnosti prema Vujanskom svetitelju, izrezbario je drveni krst koji se od 1946. godine čuva u manastiru.
- On je ostavio taj krst kao vidljivi znak svog isceljenja, ali iz zahvalnosti prema manastiru. Krst se čuva u manastirskoj riznici, a na poleđini je izrezbareno: "Manastiru Vujnu, po isceleniju, priloži rab Božji Gojko, 1946. godine". Ove godine navršava se i 80 godina kako je boravio ovde - dodaje jeromonah.
Nakon što je postavljen za episkopa raško-prizrenskog, a potom i za prvog čoveka SPC, često je navraćao u manastir Blagoveštenje, gde su vernici imali prilike da razgovaraju s njim.