FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Muke s Basarama

Gornji naslov se ne odnosi na moju neznatnost, nego na dve druge Basare, istoprezimenu dr Nadu i poluistoprezimenog Svetomira Arsić-Basaru, vajara ovdašnjeg koga zli jezici zovu akademski tesar.

Muke sam imao sa te dve Basare, a da nikada u životu nisam sreo ni doktorku ni vajara. Sve je počelo davne 1986. godine, kad su mi huncuti, nahuškani od strane blaženopočivšeg Jaše Grobarova, postavili sačekušu u bašti kafane Šumatovac i počeli vršiti pritisak da ih častim - za Avnojevu nagradu. Priložili su i dokazni materijal - ispresavijanu stranicu Politike na kojoj se, fakat, videlo „Basara“ (ne i SA) i „Avnojeva nagrada“, ali u moju odbranu mogu reći da se jesam malo lecnuo, ali da se nisam „primio“.

Bio bih teška budalesina da jesam. Isuviše je to bilo fantastično. Nisam naprosto tada imao nijednu od „visina“ potrebnih za Avnoja. Pre svega, bio sam premlad (33 godine), a nisam imao ni drugu, mnogo presudniju visinu - bliskost nekom od ondašnjih komunističkih dupeta. Svejedno, iako Avnoja nisam bio dobio, vic je bio uspeo, pa sam častio ekipu, što bih ionako učinio. Takvo je to vreme bilo, veselo.

Potom je nastupila duga, tipično „basarijanska“ pauza, da bi onda žutu majicu od Svetomira preuzela ni kriva ni dužna Nadežda, evropski poznata specijalistkinja za boleštine koje se u „našem narodu“ zovu „ono najgore“. Budući da se i doktorka i ja prezivamo isto, nevoljnici su zaključili da moramo biti ili 1. bliski rođaci ili bar 2. bliski poznanici.

Godinama sam potom - strpljivo, muka je ljude na to terala - na telefonske urgencije da „sredim“ pregled kod dr Nade Basare odgovarao da s damom nisam u srodstvu, da je uopšte ne poznajem, da čak ne znam ni kako izgleda, što je većina intervencionista uvažavala, ali je bilo i onih koji su govorkali da nisam hteo „da im učinim“.

Onda se pre dve godine na scenu vratio Svetomir. Takođe ni kriv ni dužan. Upriličili mu izložbu u galeriji SANU, a preko celog izloga ogromnim slovima zapandrčili - BASARA. Drugovi su me tih izložbenih dana baš žestoko zajebavali. Toliko žestoko da sam dolazio u napast da menadžmentu SANU uputim dopis sa zahtevom da ili 1. ono BASARA uklone, ili 2. da dopišu i „Svetomir Arsić“. Šta ako - trebalo je da piše u dopisu - neki moj fan potegne pa kupi neku skulpturu, pa se posle razočara kad sazna da autor nije Svetislav, nego Svetomir.

Od tog posla, naravno, ništa nije bilo. Zajebancija, kužite, stari moji. SAB se, međutim, u međuvremenu deavnojizirao, vizantizirao i hiperaktivirao, pa se pod starost, bar u mojim očima, proslavio izjavom da skulptura Stefana Nemanje ne može biti toliko velika koliko to Stefan Nemanja zaslužuje. Kakav osećaj za proporciju. Koji je SAB potvrdio i juče-prekjuče kad je povodom vozdviženija njegove skulpture despota Stefana na pitanje novindžike da li je, pored već postojeće, potreban još jedan bronzani Despot Stefan blagoizjavio da bi i sto takvih skulptura bilo malo. Mašala! Šta drugo reći.