Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Telefon za guženje
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Telefon za guženje

Lični stav

Oj, Srbijo, zemljo histerije i monomanije! Kao što od pre godinu i kusur dana u srpskoj javnosti nema drugih bolesti i drugog uzroka smrti osim korone, tako odnedavno nema drugog nasilja osim seksualnog. Onaj naš Marsovac bi zacelo rekao - idila koju povremeno pokvari neki matori seksualni izopačenik.

Evo, recimo, pre nek dan Marinika Tapić potegla u Jagodinu da bi se - viđi vraga - na licu mesta obavestila da li su tačne glasine o postojanju „telefona za druženje“ čiji broj dame zainteresovane za posao u opštinskim službama treba da pozovu, pa ako prođu guženje, posao i dobiju.

Na Tepićku su tom zgodom nasrnule neke lokalne siledžije, ali budući da tu nije bilo seksualnih natruha, incident (u prisustvu nezainteresovane policije) prošao je ako ne baš nezapaženo, a ono bez trunke moralne panike.

Kao što pred sudovima - pod uslovom da neki seksualnonasilnički slučaj uopšte pred njih dođe - izgovor da je silovana imala prekratku suknju, da se izazovno ponašala itd. nije olakšavajuća okolnost, tako ni opoziciono neuvažavanje mog besplatnog pravnog saveta da na slične ekspedicije po srpskim nahijama vode gorile koje će eventualne nasilnike umlatiti na licu mesta nije nikakvo opravdanje za jagodinske siledžije. Ali njih baš boli Q.

Problem Marinike Tepić - u stvari problem cele Srbije - jeste što Marinika iz dana u dan dokazuje odavno dokazane stvari i što neprestano otkriva ono što nikad nije ni skrivano, pri tom se nadajući da će to naići na topao prijem među glasačima, koji protiv dokazanog nemaju ama baš ništa i koji gaje neskrivene simpatije prema neskrivenim brljotinama i nepočinstvima.

Ja, recimo, uopšte ne moram ići u Jagodinu da bih „na neviđeno“, ali s verovatnoćom od 99,99%, ustvrdio da naguzni telefon postoji. Kako to znam? Tako što sam rođen i odrastao u maloj provincijskoj varoši, u kojoj je šezdesetih vladalo sledeće zakonopravilo. Kad u varoš dođe nova kafanska muzika - a to je bivao događaj dana - prve večeri pevačicu guzi, tj. dobrovoljno siluje, načelnik Udbe, druge večeri načelnik stanice milicije, potom komandir vatrogasnog odreda... pa onda šta kome bog da. Da ne grešim dušu, bilo je izuzetaka među načelnicima, ali oni su, kako i sama reč kaže, bili izuzetak, ne pravilo.

Svi su znali za to zakonopravilo. Pobožne baba jesu gunđale i krstile se po budžacima, ali uopšte uzev, to se smatralo normalnim poretkom stvari, višom silom kojoj se - ako oćeš da jedeš ljeba - moraš pokoriti, nipošto se suprotstaviti. Ogromna većina varošana (hm, da li baš ogromna) nije „podržavala“ praksu dobrovoljnog nasilništva, ali svi su padali na iskušenju hleba zemaljskog i ostajali zarobljenici ropskog mentaliteta. Zoran Ðinđić je bio naumio da to promeni, a (k)akademik Rakić, jedan od pisaca Memoranduma, pre neki dan reče da Ðinđić „ne zaslužuje spomenik“. Tu je drevni (k)akademik u pravu. Spomenik zaslužuje Srbija. Ðinđić je preživeo, ona nije.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja