Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Poluraspad srpskog (polu)sveta
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Poluraspad srpskog (polu)sveta

Lični stav

Moja neznatnost je svojevremeno, iz ličnih razloga - koje nije dužna da podeli s javnošću - priželjkivala da Crna Gora ostane u državnoj, makar i labavoj zajednici sa Srbijom. Ne samo iz sentimentalnih nego i iz pragmatičnih razloga.

Nadao sam se, naime, da će neuporedivo racionalnija crnogorska politika u granicama svojih skromnih mogućnosti uticati i na srpsku, za koju je u to (Tadićevo) vreme još bilo (prividne) nade. Ubrzo sam, međutim, video da uzalud behu sve nade moje, ali to je tema za neku drugu kolumnu.

Za odluku da sentimentima uprkos potpišem peticiju podrške nezavisnosti Crne Gore presudno je bilo to što su protiv CG nezavisnosti decidirano bili Koštunica, Bećković, nekoliko guslarskih društava, Ljilja Smajlovićka (Baka Prase je bio maloletan) i uobičajena grupa slučajnih prolaznika.

Stvar stoji ovako: ako su Koštunica i Bećković PROTIV nečeg (bilo čega), ako hoćeš „pametno da prelomiš“, budi ZA. I obratno. Tu greške nema. Ta dva dilbera - seljačke varijante Frankovog generala Miljana Astraja - žive od tuđih smrti i propasti. Ali nije to bilo sve. Blizak mi je bio i koncept građanske države, sekularna forma antipopulističke ideje monarhije koja se zasniva na časti i ličnoj odanosti suverenu.

U građanskoj državi građani su odgovorni isključivo prema drugim građanima i državi, ali ne i prema „narodu“, tj. plemenu, čije ingerencije po pravilu preuzimaju narodni pjesnici, narodni komesari, narodni lopovi i narodni jurodivci, a sve se završava pred narodnim kuhinjama.

Crna Gora je 2006. većinski prelomila pametno, ali se narodni pjesnici, komesari, lopovi i jurodivci diljem srpskog sveta nisu s tim pomirili. Bilo je predvidivo da se srpski polusvet s time neće pomiriti na isti način na koji se i inače ne miri sa bilo kojom realnošću, naročito kad zapreti da će krenuti u dobrom smeru.

Kao što su krajem osamdesetih diljem eks-Ju pronosili svetačke ćivote u nadi da će Sveti Sava poslušati njihovu (seljačko-političku), a ne Božju volju - i time posle deset prizvali užareno ugljevlje s neba - tako su onomad u istoj nadi i s istim ciljem zloupotrebili litije i Sv. Vasilija Ostroškog. Kakva će kazna uslediti, ostaje da se vidi, a već se pomalo i nazire.

Istog momenta kad su se trijumfalnom pobedom od jednog poslanika više uspentrali na vlast, crnogorski serpstvujušći su sledeći Ćosićev aksiom sve što su dobili u ratu ubrzano počeli da gube u miru. Brzini poluraspada znatno je doprinelo opravdano odsustvo - smrtni slučaj - mitropolita Amfilohija, valjda jedine osobe koja je bila u stanju da drži na kakvom-takvom okupu rogove u vreći, neopozivo razdvojene niskim strastima, ličnim interesima, labavo povezane srpstvom. Na vetrometini - vojkojebina je možda bolja reč - ostao je hristočežnjivi Krivokapić, koji nije u stanju da na okupu drži samog sebe, kamoli državu, makar ona bila mala kao Crna Gora. U jednoj su stvari, međutim, zajebali. Crnogorci nisu srbijanska raja, a Milo nije Tadić.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja