ALEKSANDRA JERKOV: Da li i mi MOŽEMO?

Prošlog vikenda u susednoj Hrvatskoj su održani lokalni izbori čiji je značaj daleko prevazišao puko biranje odbornika, gradonačelnika i župana. Jer, na njima su građani, osim glasanja za ova mesta, glasali o nečemu mnogo važnijem.

Glasali su o tome da li žele da Hrvatska i dalje ostane zarobljena u asimetričnom dvopartizmu dve tradicionalne partije, jedne desničarske i konzervativne - Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) i druge socijaldemokratske i levo orijentisane - Socijaldemokratske partije (SDP). Jasno su rekli da žele da i oni i Hrvatska žele da izađu iz tog začaranog kruga (pesma koju je MOŽEMO koristio za parlamentarne izbore kaže „izađimo iz kružnog toka“) i da šansu daju novoj politici, novim vrednostima, novom sistemu i novom načinu upravljanja.

Širom Hrvatske nezavisne liste, grupe građana i ljudi od integriteta kandidovali su se bez podrške ova dva do sada velika bloka i ostvarili odlične rezultate. Najupečatljiviji rezultat ostvaren je u Zagrebu, u kom je kandidat nove političke opcije MOŽEMO ubedljivo pobedio i malo mu je glasova nedostajalo da za drugim krugom izbora, van kog su ostala oba tradicionalna bloka, i ne bude potrebe.

Naravno, odmah su se pojavili glasovi koji su već videli „prelivanje“ ove situacije na Srbiju. Tobožnji „talas promena“ koji je navodno zahvatio region samo što nije preslikan na našu situaciju, samo što se i kod nas nisu pojavila nova lica, oni koji ne pripadaju tradicionalnim političkim blokovima, oni koji nisu ukaljani i ne žive od politike, rečju, sve ono suprotno od ovdašnjih političkih elita. Već na prvi pogled ovi planovi pokazuju brojne nedostatke. Uprkos, naizgled, sličnoj situaciji, stvari u Srbiji i Hrvatskoj su suštinski neuporedive. Iako su i kod nas tradicionalno postojala dva snažna politička bloka, desni, oličen u delovanju SRS i, potom, SNS, i drugi, oličen u delovanju DS, tu se sličnosti završavaju.

Najpre, razaranjem DS na našoj političkoj sceni nije se pojavila politička organizacija koja bi zauzela taj politički prostor i predstavljala političku artikulaciju interesa građanski ili socijaldemokratski opredeljenog dela naših građana. Nasuprot tome, SNS je brojnija, jača i organizovanija od desnog bloka u Hrvatskoj i u tom smislu ne možemo ni govoriti o političkom dualizmu - jedna strana je izrazito jaka, a druga nepostojeća.

HDZ se u Hrvatskoj značajno pomerio ka centru i izgubio deo ekstremno desničarskih glasača, čime je otvorio put za stvaranje nove, ekstremne desnice, koja je popunila taj novoupražnjeni prostor. U Srbiji kao da cela opozicija pokušava da se pozicionira desno od SNS, pokušavajući da jeftinim populizmom i nacionalističkom demagogijom pokupi nekakve glasove koje SNS, navodno, gubi, iako za to nema nikakvih dokaza u realnosti. Na kraju, građanska opcija oličena u MOŽEMO, koja je trijumfovala na prethodnim izborima, nije na ove izbore pala sa neba.

Niko te ljude nije izmislio. To su ljudi širom Hrvatske koji već godinama rade za svoje gradove, koji su uspeli da nadrastu proteste i pobunu koju su na početku organizovali, koji su već u nekoliko mandata odbornici, zastupnici i veliki borci protiv sistema, koji su na prošlim parlamentarnim izborima prešli izborni prag, koji se bore, naporno rade, ne zavise od donacija, javnih finansija, razumeju politički sistem u kom funkcionišu i shvataju i politiku i javnu upravu i šta im je posao. Što pre shvatimo da nema instant rešenja i da dobri kandidati ne padaju sa neba, pre ćemo naći odgovor na pitanje da li i mi MOŽEMO.