Da sam znala da ću sve ovo proživljavati i da će proces ovako izgledati, nikada ne bih prijavila silovanje“, rečenica je koju je jedna od žena koje su preživele silovanje rekla svom advokatu nakon završetka sudskog postupka. Daleko od toga da je jedina.
Svi smo podržali žene koje su bile hrabre i prijavile silovatelje. Hajde sada da im pomognemo. Hajde da naše reči ne ostanu prazne, a naša podrška ne ostane simbolična. Hajde da ohrabrimo i sve one druge žene koje još uvek to nisu učinile jer se plaše, jer nisu spremne da prolaze ponovo kroz sve, jer se stide, jer je ono što sledi nakon prijave previše teško i bolno. One žene koje nisu spremne da istu priču o najstrašnijem događaju u svom životu beskrajno mnogo puta ponavljaju i policiji i tužiocu i sudiji i advokatu i sudu. Da se isto toliko puta pravdaju da nisu izazivale, da nisu uživale, da nisu pristale, da nisu tražile. Da isto toliko puta do detalja odgovaraju na pitanja o svakom detalju tog strašnog događaja koji im je promenio život.
To može i mora da se promeni. Akademija za razvoj demokratije pokrenuće, zbog toga, inicijativu da se u svim zemljama regiona - Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji - najpre definicija silovanja izmeni i da žene koje prijavljuju silovanje ne budu suočene sa zakonskim barijerama, pravnim začkoljicama i formalnostima koje će ih od toga odvratiti. Svaki seksualni odnos bez pristanka, bez izuzetka, mora biti kažnjen.
Procene o tome da li je silovanja bilo ili ne i dalje se zasnivaju na predstavama o „tipičnom“ ponašanju u tim situacijama, verovanju da je neophodna upotreba sile i različitim rodnim stereotipima i mitovima o muškoj i ženskoj seksualnosti. Krivično delo silovanja mora biti uvršteno među krivična dela koja ne zastarevaju.
Kad god žrtva prijavi silovanje, uvek i bez izuzetka, počinitelji moraju odgovarati. Promena zakona može biti samo prvi korak. Moraju se organizovati posebne obuke za policajce, tužioce i sudije koji obrađuju slučajeve prijave silovanja i koji su u direktnom kontaktu sa žrtvama. Oni ne smeju biti ti kojima se žrtve pravdaju, koji žrtvama silovanja stvaraju dodatnu krivicu, zbog kojih žrtve ponovo proživljavaju traumu. Nije dovoljno to što one mogu, ali i ne moraju, dobiti status posebno osetljivog svedoka, njihova zaštita mora biti veća i sveobuhvatnija.
Slično kao sa žrtvama nasilja u Austriji, mora se naći model po kom one svoju priču moraju da ponove samo jedanput i da se taj jedan iskaz smatra dovoljnim, a ne da se one suočavaju sa beskrajnim i često okrutnim pitanjima u kojima se brane i pravdaju dokazujući tuđu krivicu. Mora se naći način da ti postupci kraće traju. Ponekad traju duže nego zatvorske kazne na koje su silovatelji osuđeni.
Osim toga, krivični progon počinitelja mora biti razdvojen od postupka ostvarivanja prava za žrtvu. Drugim rečima, država mora verovati žrtvi, umesto što od nje traži da dokaže da je silovana.
NE PROPUSTITE
