Divim se Mileni Radulović. Divim se Ivi Ilinčić. Divim se svakoj ženi koja je imala hrabrosti da kaže da je silovana, da je primorana na seksualni odnos, da je seksualno napastvovana, da je na taj način ugrožena, ponižena i povređena. Divim im se zbog svih žena, zbog svih devojčica, zbog svih nas. Divim im se jer treba biti jako hrabar da bi se to uradilo. Uvek i bez izuzetka. Hrabrost je suočiti se sa tim što se desilo, prvo u sebi i sa sobom, hrabrost je reći najbližima, hrabrost prijaviti policiji, posebna hrabrost je reći to glasno i javno, i posebna hrabrost kada se radi o „uglednom“ građaninu, koji, zapravo, to nikada nije ni bio.
Još je veća hrabrost to javno reći u društvu u kojem žrtva silovanja to mora da dokazuje proživljavajući svaki put iznova sve što joj se desilo. Da ponavlja da ne laže. Da ne traži pažnju. Da nije izazivala. Da nije kriva. Da nije tražila. Da nije pristala. Da nije odmah otišla kod lekara zato što je bilo suviše strašno, zato što se plašila, zato što se stidela. Da ne može da pruži medicinske dokaze za to da je silovana, ali da ipak ne izmišlja. Šta su, uostalom, dovoljni medicinski dokazi? Koliko masnica, koliko udaraca, koliko fizičkih tragova? Koliko dokaza je dovoljno onima koji od žena to traže?
Strašno je što skoro da nema žene koja nije preživela neki oblik seksualnog nasilja. Strašno je što ne znam gotovo nijednu ženu koja se ne uspaniči u mračnoj ulici kad primeti da neki muškarac ide iza nje ili joj ide u susret, što devojčicama od malih nogu, kada se na to požale, objašnjavaju da je normalno da ih dečaci dodiruju bez dozvole i da će to proći, da bi dečacima utuvili u glavu da je normalno da ženu diraju bez njene dozvole, a devojčicama da je normalno da ćute i trpe. Strašno je što živimo u društvu „volkanja i ljubkanja“, u kom se organizuju protesti podrške za seksualne predatore i napasnike. Sve je to strašno.
Najstrašnije je što je jedno od javno postavljenih pitanja u ovom slučaju bilo: „Zašto se vraćala na časove kod njega?“ Svaki put kad neko to pita, kada i pomisli, a kamoli javno kaže, da su žrtve same to tražile, jedna žena ne prijavi da je silovana. Svaki put kada žrtvama neko meri dužinu suknje, broj čaša alkohola koje su te večeri popile, dubinu dekoltea ili način na koji su plesale, jedna žena ne prijavi silovanje. Plaše se da prijave jer je to najstrašnije što se ženi može dogoditi i teško je prijaviti čak i u sistemima koji mnogo bolje funkcionišu, čak i u društvima u kojima nećete morati da objašnjavate da ga niste izazivali, da niste tražili i da vam se nije dopalo. Procesi u kojima žene moraju to da objašnjavaju neretko traju duže od kazni koje silovatelji dobiju.
Zato hvala Mileni, hvala Ivi, hvala svim ženama koje su prijavile. Ne znam da li su uopšte svesne koliko i šta su učinile za sve žene i devojčice. Ako i nisu, mi ćemo pamtiti.
Foto: Privatna arhiva
NE PROPUSTITE
