Šok na putu oko sveta! Srbina u prodavnici hteli da oderu, a onda se pojavila ona i usledio obrt koji niko nije očekivao
Jedna baka, tri kesice čipsa i lekcija o ljudskosti koju ne možeš da kupiš - to je najlepša priča sa puta oko sveta biciklom Dragana Šibalića iz Kragujevca, zapisana u prašnjavom selu Dabet Hanut u dalekom Jordanu.
Dragan Šibalić, Kragujevčanin koji je svet upoznao pedalom i putem, podelio je na društvenim mrežama priču koja je za kratko vreme dirnula hiljade ljudi.Nije reč o kilometrima, granicama ni ekstremnim uslovima, već o jednom običnom susretu koji je pokazao koliko su dobrota i ljudskost univerzalni jezik.
Na putu kroz selo Dabet Hanut, mesto koje "izgleda kao da u njemu vreme stoji, a dobrota cveta“, Šibalić i njegov saputnik Stevan doživeli su i tamnu i svetlu stranu ljudske prirode u razmaku od svega nekoliko ulica. Prva prodavnica dočekala ih je sa osmehom koji je brzo nestao iza nerealnih cena i hladnog pogleda, ostavljajući gorak ukus i osećaj da su samo prolaznici koje neko želi da iskoristi.
Pogledajte Draganovo putešestvuje u Avganistanu
Ali prava priča počinje tek u drugoj, skrivenoj prodavnici, gde ih je dočekao mladi prodavac i jedna baka. Bez zajedničkog jezika, bez velikih reči i bez ikakvog interesa, starica im je pružila ono što je imala - tri kesice čipsa. Jednu za svakoga. Taj mali gest, kako Šibalić piše, postao je simbol svega onoga što na putovanjima zaista ostaje susreta, pogleda i spremnosti da se deli, čak i kada se ima malo.
Priču sa putovanja objavljenu na njegovom Fejsbuk profilu prenosimo u celosti:
- Najlepša priča ovog putovanja. Vetar je dizao prašinu po putu u selu Dabet Hanut. Selo je na prvi pogled bilo kao iz bajke. Energija je bila toliko pozitivna da smo se osmehivali sami od sebe. Svaki pozdav vraćen je sa "zdravo", svaki pogled bio je razmena osmeha. Činilo se da smo stigli u mesto gde vreme stoji, a dobrota cveta. Prva prodavnica je izgledala bogato. Nema čega nema. Čak i šator je imao da se kupi. Ušli smo tražeći nešto da utolimo žeđ. Stevan je uzeo dva mala mleka, flašu vode, kroasan i mali čokoladni keks. Ja sam uzeo limenku soka i stakleni sok (0,33l). Za pultom je sedeo čovek od oko četrdesetak godina, oštrih očiju i stisnutih usana.
- Šest ipo dinara - reče Stevanu kratko. Meni: „Dva.”
Stevan se nasmešio u neverici. „Za šta? Koliko je voda?”
- Dinar.
- Mleko?
- Dinar!
- Pogledali smo se. Cene su bile trostruko veće nego što smo očekivali. Nije trebalo mnogo da shvatimo da želi da nas odere. Bez reči smo ostavili robu na pultu i izašli. Vazduh napolju izgledao je iznenada teži.
Nakon kratke diskusije sa lokalcima - pola rečima, pola gestovima – saznali smo za drugu prodavnicu, skrivenu u nekoj od prašnjavh uličica.
- U njoj je radio mladić, možda dvadesetdvogodišnjak, sa očima koje su se smešile i pre nego što otvori usta. Cene su bile druga priča: voda 0,25 dinara, Pepsi od litra 0,60. Da ne nabrajam ostale cene. Nije da je bilo jeftino - nego normalno. Ljudski. Osećali smo se poput putnika koji su konačno našli oazu posle pustinje.
Dobrodošlica
- Dok smo jeli ispred prodavnice, mladić je izneo kolač i sipao nam soka. „Dobro došli,” rekao je jednostavno, kao da je ta rečenica dovoljna. A onda se dogodilo nešto što je zaustavilo vreme. Stara baka, sitna i pogurena, ispuzila je iz prodavnice. Odevena jednostavno, sa maramom preko glave, zaustavila se pred nama. Zarila je pogled u nas, a onda je oprezno iz kese izvadila tri kesice čipsa. Jednu je pružila Stevanu, jednu meni, jednu zadržala za sebe. Pokušali smo da odbijemo, da kažemo „hvala, ne treba”, ali nije bilo jezika koji bi razumela. Njen jezik je bio jezik ruku, pogleda, pokreta koji prolaze kroz barijere reči.
- Pružila ih je uporno, punim dlanom. U njenim očima nije bilo ničega što bismo mogli nazvati žaljenjem, sažaljenjem ili čak namerom da učini dobro delo. Bilo je to nešto dublje. Bilo je to kao da je rekla: Ja sam ovde. Vi ste ovde. Ovo imamo. Podeliću sa vama. Rekla nam je nešto, okrenula se i otišla.
Zajednička ljudskost
- Ove večeri u Dabet Hanutu nismo naučili samo o ceni vode ili mleka. Naučili smo o ceni pogleda. O ceni čipsa koji nije samo čips, nego most. O tome kako ljudska duša može, u jednom trenutku, da se kreće od sebičnosti do čistog davanja - i kako ti trenuci, mali, zapravo iscrtavaju mapu naše zajedničke ljudskosti. Baka nije dala čips zbog toga što smo bili gladni. I to je, verujem, najlepša priča koju možemo preneti: da ponekad najveći poklon nije ono što daješ, nego činjenica da vidiš drugoga.
- Ta tri čipsa ostaće u našem sećanju kao tri simbola: jedan za ono što smo izgubili u prvoj prodavnici (veru), jedan za ono što smo dobili u drugoj (poštovanje), i jedan za ono što nam je baka dala (ljubav bez imena). A to je, na kraju krajeva, ono što nas sve čini ljudima – sposobnošću da delimo, čak i kada delimo vrlo malo, ali punim srcem.