Ivana opisala kako je vozila 3.000 km od Iraka do Beograda: Krenula na veoma bitan datum, prvi dan doživela neviđeno iznenađenje a drugi bio paklen, evo zašto
Kad su avioni počeli da lete iznad moje zgrade, sve me je vratilo u 1999. i bombardovanje Srbije. Tada sam presekla. Više nema čekanja. Krećem na put od 3.000 kilometara kolima. Od Iraka do Srbije. Sama. Sa dva psa.
Ovako započinje svoju ispovest za Kurir Beograđanka Ivana Vasić, fitnes trener, koja je za samo tri dana od iračkog Erbila stigla do glavnog nam grada, bežeći od rata na Bliskom istoku. Pošto je osam godina živela prestonici Iračkog Kurdistana, koji je, iako Irak nije u ratu, kako prenose mediji, na udaru obeju zaraćenih strana - i iranskih i američkih snaga, navikla je, kaže, na povremene napetosti i incidente. Međutim, ono što se sada događa je drugačije i mnogo opasnije.
- Od početka marta rakete lete. Projektili su padali između kuća. Dešavalo se i da ih pogode. Neki ljudi su bili povređeni - govori nam Ivana i dodaje da joj je od tada strah postao svakodnevica:
- Danima nisam izlazila iz stana. Psi su bili preplašeni. Ni ja nisam bila mirna. Čula sam avione, eksplozije... Ranije su gađali aerodrom, ali je to bilo očekivano. Ovo sada bilo je jezivo. Moj stan je u blizini.
Trenutak kada je odlučila da krene
Iako je godinama svesno živela u rizičnom području, prvi put je, kaže, osetila da nije bezbedna.
- Spakovala sam ceo svoj život, osam godina je stalo u kofere. Sela u auto sa iračkim tablicama, ponela svoj srpski pasoš i krenula sa jednim ciljem - da stignem u Beograd. Nisam se bojala tako duge vožnje. Već sam dolazila kolima, ali ne tako brzo i ne u ovakvim okolnostima. Ovaj automobil vozim već četiri godine, znala sam da to mogu. Uporna sam i tvrdoglava. A tog 10. marta je bio i moj rođendan - 39.
Prvi dan je prešla 800 kilometara. Noćila je u turskom Gazijantepu.
Kako je bilo na putu
- Poželela sam da se počastim najboljom baklavom. Zaposleni su bili neverovatni, kupili su svećice, stavili ih na baklavu, pevali mi rođendansku pesmu, tapšali. Trenutak za pamćenje! To mi je ulilo snagu da nastavim dalje. Sve vreme su me pratili dobri i ljubazni ljudi. Na granicama mi nisu dozvoljavali da čekam. Nisu mi otvarali kofere. Sad se pitam da li je to bila ludačka sreća ili su osećali kroz šta prolazim - zamišljeno će.
Najveća podrška su joj bili psi.
- Čuvali su moj mir. Sve vreme sam bila na vezi i sa ocem i majkom. Bojali su se, savetovali me da ne idem tako brzo, ali sam zacrtala, htela i mogla. U meni je taj sportski duh.
Drugog dana tempo vožnje je bio nemilosrdan. Ivana je prešla čak 1.200 kilometara. Stala je da prenoći u Istanbulu.
- Htela sam čak da spavam u kolima, ali rekoh sebi: "Daj, Ivana, ne preteruj!"
Pogledajte kako je izgledao njen put
Dalje je bivalo sve lakše i lakše. Trećeg dana preko Bugarske i Gradine stigla je u Srbiju. Posle 3.000 kilometara provedenih za volanom.
- Onog trenutka kad sam izašla iz Iraka, osetila sam olakšanje. A kad sam stigla u Beograd... Roditelji su me dočekali. Tek tada sam se smirila. Završilo se. Lokalci me tamo nisu razumeli zašto odlazim. Rekla sam: "Idem, jer padaju bombe." U kontaktu sam s mojim klijentima. Situacija se pogoršala. Možda ću se vratiti u Erbil, ne znam...
Živela u najstarijem gradu
Ivana i još osam Srba su pre osam godina otišli u najstariji grad na svetu - Erbil, da tamo žive i rade. Međutim, za vreme korone su se svi sem nje i još jedne devojke vratili u Srbiju.
- To je miran i porodični grad gde se lepo zarađuje. Jedna srpska porodica sa troje dece živi tamo. Trenutno su u Srbiji, ako se smiri situacija, i oni će se vratiti - kaže Ivana.