"Ustajem u 5 da kuvam za gladne": Popadija Danijela iz Sibnice 3 godine volontira - sprema hranu za beskućnike u crkvenoj kuhinji
Vera nije samo molitva - molitva je i dobro delo, kaže za Kurir Danijela Jeremić (50), popadija iz Sibnice kod Sopota, koja već tri godine volontira u crkvenoj kuhinji Verskog dobrotvornog starateljstva (VDS) u Beogradu, gde nekoliko puta nedeljno priprema obroke za najugroženije, koji su, silom prilika, ostali bez krova nad glavom.
Danijela uglavnom dolazi da volontora četvrtkom, ali u poslednje vreme, kako nam kaže, dolazi i češće. Nije joj teško da ustane u pet ujutru kako bi iz Sibnice stigla do Francuske ulice 31 u Beogradu, gde se nalaze prostorije crkvene kuhinje VDS, a kako bi spremila obrok pun ljubavi za beskućnike, višedetne porodice, ali i one koji nisu u materijalnoj situaciji da sebi obezbede hranu.
Počelo od posne sarme
- Moj suprug je sveštenik Goran, ali nisam čula preko njega za crkvenu kuhinju. To se desilo slučajno. Pre tri godine spremala sam posnu sarmu za crkvenu slavu, gost je bio Vasilije, koji radi u VDS i onda sam od njega čula za crkvenu kuhinju. Pitala sam da li mogu da dođem da vidim kako je, i evo, volontiram već tri godine - priča sa osmehom na licu Jeremićeva dok meša obrok u velikom limenom loncu.
Dok u prostoriji crkvene kuhinje volonteri užurbano pripremaju obrok za potrebite, naša sagovornica ističe da je još od detinjstva imala želju da pomaže drugima i da se na taj način ostvari, a danas, kako kaže, zahvalna je što ima priliku da kuva za gladne i pruži pomoć onima kojima je najpotrebnija.
- Suprug je znao da je to moja želja od detinjstva i on me je podržao iako je mislio da ću da odustanem - kroz smeh će.
Danima kada volontira ustaje u pet ujutru, već u šest kreće ka Beogradu. Ona i volonteri VDS prvo upale kandila, očitaju molitvu i krenu sa obavezama. Ipak, nije lako ostati imun na priče onih koji su silom prilika završili na ulici.
Potresne priče
- Prvi put kada sam došla bilo mi je teško, prvih meseci sve sam teško podnosila, jer potresne su to sudbine. Teško je kad ti gledaš čoveka koji dolazi po taj obrok. Svi oni imaju dostojanstvo, nekako se to u čoveku prepozna. I mogu slobodno da kažem da nije sramota da tražimo pomoć. Evo, mi smo, hvala Bogu, tu da im pružimo i oni treba da znaju da postoji VDS, da smo tu uvek za nekog kome je potrebna pomoć - naglasila je popadija.
Priča jednog Borisa posebno je ostavila utisak na nju.
- On je unuk monaha koji je bio u našoj parohiji. Njegov deka mi je pričao o njemu, a posle, eto, 30 godina ja sam njega upoznala ovim verskim putem. Pričao je kako se Boris odvaja od porodice, kako je malo skrenuo sa puta. Taj monah je imao želju da Borisa vrati na pravi put, ali Boris nije uspeo. Onda sam ga jednom videla u crkvenoj kuhinji. Čula sam da se malo vratio u normalu.
Prema njenim rečima, Boris se u VDS prvi javio kao volonter, a posle dva meseca se vratio, ali kao korisnik. Volontirajući u crkvenoj kuhinji, stekla je i brojne prijatelje.
- Pozivam sve dobre ljude da nam se priključe, da svoju ljubav i veru pretvore u dobro delo. Svako može volontirati, a ko ne može, uvek može poslati SMS 200 na 2844.
"Ovde je moj drugi dom"
Marko Olimpić (31), zubni tehničar iz okoline Loznice koji danas živi u Beogradu, putem fotografije i interesovanja za crkvu polako je ušao u liturgijski život, a nakon smrti oca, dok je živeo u Australiji, vera mu je postala mnogo važnija. Za volontiranje u VDS saznao je preko društvenih mreža, a došao je u crkvenu kuhinju pre godinu dana na poziv prijateljice. U početku je dolazio skoro svaki dan, a danas nešto ređe zbog posla.
- Ovo je moj drugi dom, mi smo se svi sprijateljili - kaže Marko, koji je spomenuo i jednog muzičara.
- Nekada je svirao i pevao, a život mu se iznenada preokrenuo i sada je na ulici. Iako u teškoj situaciji, on i dalje posti i ide u crkvu, što pokazuje koliko ljudi u takvim okolnostima mogu imati veru i dostojanstvo.