Aleksandru se smešila golmanska karijera, ali je zbog alkohola postao beskućnik: Spasla ga Jelenina ljubav i ovo mu je prva Nova godina sa sinom
Ispred sebe je imao sjajnu karijeru fudbalskog golmana i porok. Izabrao je ovo drugo i završio na ulici kao beskućnik, zarobljen u svetu alkohola.
Spavao je na hladnim betonskim klupama, gladan, sam, bez ičega. Punih 2.060 dana. Skoro šest godina! A svaki dan bio je borba. Ipak, jedno srce je kucalo za njega. Snažna Jelenina ljubav vratila ga je u život, pomogla da pobedi prošlost i pre nepunih mesec dana mu donela najveći dar - sina. Prvi put će sada njih troje zajedno slaviti Novu godinu, čemu se neizmerno raduje.
- Sin mi se rodio 2. decembra, tačno sedam godina otkako me je moja Jelena pronašla na Skadarlijskoj česmi 2. decembra 2018. godine - kazuje nam Aleksandar Gvozdenović (50), čovek koji je iz nedaća izašao kao pobednik.
Rođen je na Zvezdari, gde je živeo s majkom, ocem i sestrom. Fudbal je trenirao nešto više od 20 godina, a golmanske rukavice prvi put je navukao kao dete 1987. Posle 12 dana treniranja u Hajduku s Liona, zvali su ga da pređe u Rad s Banjice, gde je proveo pet i po godina. Družio se, takmičio, pobeđivao... U jesen 1994. godine odlazi na služenje vojnog roka u Valjevo. Mladost i odrešene ruke učinili su svoje. Alkohol je postao nezaobilazan deo izlazaka. Posle vojske vratio se treninzima.
- Kažu da sam bio jedan od boljih golmana malih beogradskih terena - veli sa osmehom.
Umesto da napreduje, birao je klubove u kojima će imati više slobodnog vremena.
- Radio sam paralelno, živeli smo za petak veče i subotu. Međutim, vrlo brzo se vikend proširio na ponedeljak i utorak, a potom i na ostale dane.
Otac je preminuo 1991. od posledica alkoholizma. Po svakoj logici ne bi trebalo da ponovi očeve greške. Ali...
- Izgleda da nisam bio kadar da ponesem bitniju ulogu u porodičnom domu. Kad sam shvatio da mi alkohol bira i klubove i poslove, već je bilo kasno. Čak sam se i ljutio na krajnje dobronamerne komentare meni dragih ljudi. Pogrešio sam... - priča s kajanjem.
Rasprodao je mladost, obraz, status i sve ono lepo što ga je krasilo. Tražio je opravdanja za izgubljene utakmice, kašnjenja na posao, izgubljene ljubavi, ne shvatajući da je poraze odabrao sam.
- Pokušavao sam po dva-tri meseca godišnje da budem čist. Isprovociran tom mojom željom, u aprilu 2013. alkohol je odlučio da mi pokaže svoju pravu snagu. Nisam umeo da mu se oduprem. Napustio sam dom - zastao je, pa nastavio:
- Na iznenađenje zbunjene majke, zalupio sam vrata i krenuo u nepoznato. Sačekala me je ulica! Moj a nepoznat grad, moje a nepoznate ulice. Nepoznati ljudi. Sačekalo me je beskućništvo.
Skoro šest godina živeo je na beogradskim ulicama.
- Naučio sam da ignorišem glad, zimu i higijensku zapuštenost. U masi sličnih ljudi napretka nije bilo, ali želja za ozdravljenjem je tinjala negde.
Prvi put odlazi u Specijalnu bolnicu za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj 2017. Trebalo je da izvadi ličnu kartu i da se javi u ponedeljak na lečenje, ali je taj ponedeljak morao malo duže da sačeka. Jedan od najbitnijih trenutaka je odlazak u crkvenu kuhinju Verskog dobrotvornog starateljstva (VDS).
- Jednog jutra čuo sam na pijaci, gde sam pokušavao da zaradim za obrok, razgovor dva tipa koji su rekli da jedva čekaju da se najedu pasulja. Pitao sam ih koliko košta taj pasulj, a oni su se nasmejali i rekli da idu na ručak u crkvenu kuhinju, kod majka Dragice. Otišli smo zajedno - priseća se:
- Pokunjen sam podigao kragnu da me neko ne prepozna i slušao zveket limenih tanjira. Bio je oktobar. Pre nego što sam pojeo pasulj, grejao sam ruke iznad tog limenog tanjira. Imao sam tu čast da tamo upoznam divne ljude, majka Dragicu, oca Vladu Markovića, divnog čoveka koji je kasnije venčao moju suprugu i mene.
Uvredio se
Doktorka otvorila prozor
Aleksandar se prisetio i kako je izgledao prvi odlazak u Drajzerovu:
- Odlučio sam da pokušam 2017. godine, ljutio sam se na sebe ne shvatajući da je to moja prva pobeda. Doktorka je otvorila prozor, nije mogla da izdrži koliko sam se osećao, a ja sam to shvatio kao uvredu.
Jedne decembarske večeri česmu u Skadarliji gde su se okupljali beskućnici obasjali su farovi, a iz automobila je izašla ženska osoba i krenula ka njemu, Miretu i Žaku.
- Bila je to moja Jelena, moja nekadašnja ljubav. Pitala me: "Aleksandre, šta to radiš?" Ostavila mi je u džepove dve ceduljice istog sadržaja: "Pozovi me sutra u 18 sati, Jelena".
Te noći spavao je na betonskim klupama kod Dunav stanice.
- Jedva sam čekao 18 časova, otišao sam u govornicu i pozvao moju Jelenu. Naredni dani su bili borba, a nas dvoje nismo pomišljali na poraz. Drajzerova, psiholozi, padovi, ružni snovi, pobede. Mnogo je loših, traumatičnih stvari stalo u tih 2.060 dana. Ipak, iskustvo, osećaj pobede, kao i moja knjiga "Sa margine u visine" ostaju kao nešto dobro. I posle sedam godina usledio je sin.
