"REKLI SU DA TELO MOG SINA NIJE TU, PREPREČILI SMO PUT KOMBIJU I VIDELI GA" Tužna ispovest majke ubijenog Alekse Stojmenovića: Napadač osuđen na samo godinu

Aleksa Stojmenović (26) ubijen je u restoranu "Oaza" u Aleksincu 2021. godine na proslavi povodom 18. rođendana, jakim udarcem u predelu vrata, a neutešna majka otkrila je sve detalje o tragediji koja se dogodila, kao i o sinu koji je imao samo jedan san - da igra fudbal dok je živ!

- Moj sin, moja ljubav, moj drug. Moj glas razuma. I ja njemu i on meni. Mnogo smo se voleli i bili vezani. Kako je odrastao, bili smo više upućeni jedno na drugo, u smislu čuvanja tajni. Razgovarali smo o svemu. Kao da se naslućivalo da će da dođe do ovoga. Pozvao bi me u bilo koje doba dana ili noći i izneo svoju verziju priče, dvoumljenje. Tražio je moj savet. Isto sam i ja od njega. Kad kažem - ostala sam bez deteta, ostala sam i bez sagovornika, druga, tih naših razgovora i tog popunjenog vremena tokom dana koje sam provodila sa njim, pošto smo bili fizički odvojeni, ali stalno u kontaktu preko društvenih mreža i telefona - započinje potresnu ispovest Dragana, majka Alekse Stojmenovića.

"Dok sam živ, ja ću da igram fudbal!"

Aleksina majka, svog sina je opisala rečima "pošten, human, iskren". Kako je dodala, izluđivala bi ga nepravda, a toliko je voleo da pomaže da je bio organizator humanitarnog događaja za devojčicu koja je bolovala od karcinoma. Voleo je decu i deca su volela njega. Međutim, ono što je imalo posebno mesto u njegovom srcu, bio je fudbal.

- Malo sam se i bunila i ljutila u poslednje vreme jer sam smatrala da možda treba da posustane sa tim. Ali uvek mi je govorio: "Majka, dok sam živ, ja ću da igram fudbal!". Eto, tako je i bilo. Dva dana pre smrti osvojio je turnir, ušli su u višu ligu sa klubom iz Sokobanje. To je bilo 14. maja, slavili su cele noći sa trubačima. On je bio najveseliji. Eto, bio je u pravu kad je rekao da će da igra fudbal do zadnjeg dana. Imao je česte povrede kolena zbog fudbala pa sam se zato ljutila i htela da stane. U poslednje vreme je bio i igrač futsala i zato sam htela da se turnir nazove po njemu. U vreme korone je imao želju da dovede turnir u Aleksinac, jer su igrali po okolnim mestima. Išao je do opštine sa društvom da srede papirologiju, znam da se vratio i rekao: "Majka, završili smo sve. Počeće turnir u Aleksincu!". To je trebalo da bude oko 20. jula. Međutim, onda je došao i rekao da se ipak odlaže jer je novi nalet kovida, pa je dogovor bio za sledeću godinu. Sledeće godine je on preminuo u maju - kaže naša sagovornica.

Aleksa je završio Medicinsku školu u Kruševcu i imao je zvanje fizioterapeutskog tehničara. Stažirao je, položio stručni ispit, ali se nikada time nije bavio iako je to bio njegov cilj zato što to ima veze sa sportom. Njegova želja je bila i da završi za sportskog lekara, međutim, nije stigao.

- Otišla sam za Švedsku kada je Aleksa imao 22 godine. On je ostao ovde, dobio je posao van struke i imao je sve uslove za normalan život - kaže Dragana i dodaje da su bili u pregovorima da se i on preseli u Švedsku čemu se posebno radovao.

Dok je obdukcija nesumnjivo pokazala da Aleksa preminuo usled snažnog udarca u vrat koji je izazvao pucanje arterije i krvarenje u moždanom stablu, pravosudni sistem je ušao u trogodišnji lavirint odlaganja i suprotstavljenih veštačenja. Umesto da u miru ožali svoje dete, Aleksina majka je preživljavala veliku borbu. Njena borba u sudnici, postala je krik ogorčene majke sa samo jednim ciljem - da Aleksino ime ne ostane samo broj nego da dobije pravdu.

"Svi su znali, ali su krili od mene"

Prisećajući se kobnog dana, sa suzama u očima, Dragana navodi da se sa sinom čula oko 1 popodne kada joj je rekao da ide na rođendan. Ona, iako joj nije bilo svejedno, ipak mu nije rekla da ne želi da on ode jer su još važile mere zbog kovida. To je, kako je rekla, prećutala i poželela mu lep provod.

- To je naš poslednji razgovor. I dan danas na poslu zaplačem kad se nađem na tom mestu odakle sam ga pozvala poslednji put - kaže naša sagovornica.

Dragana dodaje i da je kući krenula oko 3 sata kada joj je stigao snimak od Alekse i poruka da je na rođendanu prelepo, da ima mnogo ljudi kao i da mnogo lepo svira bend. Majka, iako je uzela telefon da mu odgovori, kako kaže, pomislila je da je to momak od 26 godina i "sada se dopisuje sa majkom" zbog čega je odlučila da mu ipak ne pošalje poruku. Znala je da će se kasnije, kada se vrati sa rođendana, čuti.

- Oko 8 sati me je pozvala ćerka i kaže: "Mama, nešto se desilo u Oazi. Aleksa je povređen!". Do mene nije moglo da dopre da je tako nešto moguće. Kaže Sara: "Izbila je neka tuča!". Odmah mi je na pamet pala arkada ili tako nešto. Navikla sam na njegove povrede zbog fudbala. "Majka, ti ne razumeš. On je u nesvesti!". Ja opet pomišljam, probudiće se. Nije dopiralo do mene - kaže Dragana.

Ćerka Sara, Aleksina sestra, zvala je majku Draganu na putu od Sokobanje ka Aleksincu. Dogovor je bio da se javi kada stigne u bolnicu.

- "Majka, on je mnogo povređen!". Kažem joj ja: "Saro, šta je bilo?", kaže: "Mama, njega su reanimirali...". Tek tada mi je sve bilo jasno. Onda sam pala, molila se. Cele noći smo bili na vezi. Suprug je odmah kupio avionske karte za dolazak - kaže Dragana i dodaje da sada zna da su svi od nje krili istinu. Suprug joj je uzeo telefon.

- Molila sam se cele noći. Sara mi je rekla: "Probudio se i rekao je da ne brineš." To je naravno bila laž - kaže naša sagovornica i ističe da kada se desio sukob u restoranu, pozvana je ekipa Hitne pomoći koja, kako kaže Dragana, nije došla jer nisu imali slobodno vozilo.

"Stigla mu je poruka, savio je glavu i rekao - Ne mogu da te lažem"

Aleksu je u bolnicu odvezla patrola policije.

- Ujutru smo krenuli. Na aerodromu sam prošla kroz prodavnicu i videla njegov omiljeni parfem.Suprug me je pogledao, bilo mi je jasno zašto, samo nisam htela da priznam. Kupila sam ga. Kažem: "Neka, kada se bude probudio, da ima da ga iznenadim.." - kaže Dragana i dodaje da nijedanput nije uzela telefon u ruke.

- Pozvala sam Saru, javila se kaže da čekaju skener. U sledećem trenutku zovem, ali mi se više niko nije javljao. Suprugu je stigla poruka. On je otvorio i zatvorio. Savio je glavu i rekao: "Ne mogu da te lažem.". Ja sam mu otela telefon i to je bila poruka od moje sestre. Napisala je samo: "Umro je." Eto, tako sam saznala, na aerodromu pre ukrcavanja u avion - kaže naša sagovornica.

Ona objašnjava da se tada vodila borba između njegov srca i razuma. Plakala je, vrištala, ali je bila svesna da mora da se smiri kako bi je uopšte pustili da uđe u avion. Tog leta se, kako kaže, uopšte ne seća.

- Tražila sam da me odvedu u Niš, u mrtvačnicu. Nisu mi dali da ga vidim. Rekla sam da sam majka, da sam sad stigla, da nisam stigla da se oprostim, da samo želim da se uverim da je to on. Nisu mi dali jer su ga spremili za obdukciju. Obećala sam da neću da ga diram, samo da ga vidim. Tri puta smo odlazili do Niša i vraćali se. Na kraju smo otišli, došlo je neko vozilo, oni su stavljali tela, ali su rekli da tu nije Aleksa. I sad ja ne znam kako, Sara je vrisnula i rekla: "Mama, to je Aleksa, to su njegove noge!". Blokirali smo put kombiju da ne može da prođe, moj otac je tu bio, on je otkrio čaršaf i to je bio Aleksa - priseća se naša sagovornica.

Napadač osuđen na samo godinu dana

Posle mukotrpnog procesa u kojem su se sukobili medicinski nalazi i digitalni snimci loše rezolucije, sud je doneo odluku. Krivično delo je prekvalifikovano u učestvovanje u tuči, a glavni akteri osuđeni su na samo godinu dana zatvora. Za majku, koja je koračala za belim sandukom svog deteta, ova presuda je bila konačni šok dodatno produbljen ponašanjem porodica okrivljenih, koje, kako Aleksina majka tvrdi, godinama nakon tragedije nisu pokazale ni trunku empatije. Sada, konačna reč je na Apelacionom sudu koji treba da donese odluku o prvostepenoj presudi protiv Ognjena Petkovića, glavnog osumnjičenog, da je Aleksi zadao smrtonosni udarac.

- Kada sam došla kući, svi su pričali o nekom hapšenju i ubistvu, a ja nisam razumela o čemu govore. Nisam htela ni da poverujem da je ubijen. Mislila sam da mu je samo pozlilo… Zašto bi njega neko ubio? On je moja duša. Noć uoči sahrane počela sam da čujem imena, da je krenulo hapšenje i da su neki u pritvoru. Ništa mi to nije značilo. Nisam poznavala te ljude, nisu bili Aleksini drugovi - kaže Dragana i navodi da je posle sahrane otišla u tužilaštvo kako bi saznala šta se dogodilo.

- Rekli su mi da je izbila tuča, da je Aleksa sedeo za stolom, da je video da je njegov drug napadnut i da je istrčao na terasu. Tamo se umešao, razdvojio ih i udario jednog momka. Taj momak je potom zadao udarac koji je bio smrtonosan. Aleksa je pao posle tog udarca.Na terasi je bilo mnogo ljudi. Kada sam kasnije videla snimak, videla sam gužvu, Aleksu kako se kreće ka izlazu, gubi ravnotežu i pada. U tom trenutku dobija još jedan udarac, verovatno flašom. Ipak, veštaci su rekli da taj udarac nije bio presudan, da bi on i bez njega pao - kaže Dragana i dodaje da se taj udarac ipak koristi kao glavni argument odbrane.

Aleksina majka navodi i da, iako je bilo mnogo ljudi, svi su tvrdili da ništa nisu videli, samo Aleksu kako leži. Vlasnica restorana, kako kaže Dragana, ekspresno je osuđena na pet meseci kućnog zatvora i malu novčanu kaznu jer je tri dana krila snimke. Tu odluku je obrazložila da je u restoranu bilo više ljudi nego što je smelo zbog mera zbog korone.

Veštačenja

Sudski veštaci su dali prvo preliminarni, a potom i zvanični nalaz kojim potvrđuje da je Aleksina smrt nasilna i da je nastala udarcem u vrat. Na snimku su prepoznali udarac koji odgovara tom mehanizmu povrede i koji se pripisuje Ognjenu.

Odbrana je angažovala privatne veštake koji su tvrdili suprotno – da povreda nije mogla nastati tim udarcem, već da je Aleksa povredu zadobio dok je ležao na podu, navodno nakon šuta.

- A ja samo pitam, zašto je ležao na podu?! Kako je došlo do poda ako ga ništa nije srušilo?! - pita Dragana.

Ono što je bilo posebno sporno jeste veštačenje veštaka koji je inače avio-inženjer koji je završio kurseve. Na osnovu snimka, kao i medicinskim veštacima, postavljeno mu je pitanje da li vidi kontakt između Alekse i Ognjena. On je rekao da ne vidi.

Objasnio je da nema dovoljno repernih tačaka ni polazišta da bi precizno odredio razmak i zaključio da li je bilo udarca, pa se, kako je naveo, više oslanjao na logičko razmišljanje i zdrav razum nego na konkretan prikaz sa snimka.

U daljim izjavama navodio je i da se konsultovao sa veštacima iz Beograda koji su takođe smatrali da udarca nije bilo, dok su niški veštaci tvrdili suprotno - da se na snimku jasno vidi kontakt.

Kasnije je i na sudu delimično odstupio od svog nalaza, navodeći da nije siguran da udarca nije bilo i da je moguće da je postojao, ali slabijeg intenziteta. Time je praktično doveo u pitanje i sopstveno prvobitno veštačenje, što sud, međutim, nije uzeo kao odlučujuće, već se oslonio na njegovo ranije veštačenje.

Kurir.rs/Blic