"KECMANOVIĆI PRIČALI DA SU BILI NAJBOLJI MOGUĆI RODITELJI!" Detalji sa izricanja presude roditeljima maloletnog ubice - Ovo je bio posebno emotivan momenat
Otac dečaka koji je počinio masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Vladimir Kecmanović, osuđen je juče na kaznu zatvora od 14 godina i 6 meseci za krivična dela zanemarivanje i zlostavljanje maloletnog lica i teško delo protiv opšte sigurnosti. Majka dečaka, Miljana Kecmanović, osuđena je na dve godine i 11 meseci zatvora za krivično delo zanemarivanje i zlostavljanje maloletnog lica.
Iako ne postoji adekvatna kazna za izgubljene živote, prve reakcije roditelja stradale dece ukazuju na to da su zadovoljni, jer je izrečena maksimalna moguća kazna, dok komentari na ovu vest pokazuju da deo javnosti smatra da je kazna u odnosu na težinu zločina suviše blaga.
Da li je ova presuda maksimum pravde, ako je ovde o pravdi uopšte moguće govoriti, za "Puls Srbije", govorili su Zora Dobričanin Nikodinović, advokat, Aleksandra Aničić, psihijatar, Darko Obradović i Slađana Nedeljković, urednik i voditelj emisije "Crna hronika".
- Pod jedan, da se razumemo - u ovom predmetu, kao i povodom celog događaja, pravda nikada neće moći u potpunosti da bude zadovoljena, iz prostog razloga što osoba koja je ubila devetoro dece i školskog čuvara nije krivično odgovorna i nikada neće biti osuđena. Sama ta činjenica znači da osećaj potpune pravde ne može da postoji, bez obzira na to gde se ta osoba nalazi. Međutim, sudski postupak se ne vodi emocijama, već činjenicama, dokazima i pravom - počela je Dobričanin Nikodinović.
Presuda između pravde i pravnih činjenica
Kako ja navela, sud je odluku zasnovao na utvrđenim činjenicama i pravnim normama, uz obrazloženje da presuda nije doneta pod uticajem emocija već na osnovu ocene odgovornosti i dokaza.
- U konkretnom slučaju, uprkos ogromnoj količini emocija koje ovaj događaj izaziva, zadatak suda bio je da utvrđene činjenice podvede pod pravne norme i da, povezujući ih uzročno-posledično, donese presudu zasnovanu na zakonu. Lično smatram da se to juče i dogodilo. Presuda nije doneta da bi zadovoljila javnost ili nečije emocije, već isključivo radi sudske istine i sudske pravde, koje nisu uvek isto što i lični osećaj pravde. Sud je prihvatio navode optužnice i zaključke tužilaštva da je izvršeno krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti, navodeći da je neadekvatno čuvanje oružja, zajedno sa obučavanjem deteta za rukovanje i pucanje u tim godinama, uzimajući u obzir njegovo psihičko i emocionalno stanje, predstavljalo opšteopasnu radnju koja je dovela do izvršenja dela - kaže ona.
Psihijatar Aničić nadovezala se da određena ponašanja kod dece mogu ostati prikrivena, ali ističe da obrazovanje i stručna profesija sami po sebi ne znače nužno i pravovremeno prepoznavanje problema.
- Kada govorimo o detetu tog uzrasta, određena unutrašnja psihološka dešavanja, pa i agresivne tendencije, u zavisnosti od stepena inteligencije, mogu u određenoj meri da ostanu prikrivene. Deca koja imaju razvijenije sposobnosti mogu spolja ostavljati utisak uzornog ponašanja. Ipak, prema mom mišljenju, teško je da tokom dužeg vremenskog perioda ne postoje nikakvi pokazatelji da nešto nije u redu. Govorimo o ljudima koji imaju formalno obrazovanje i profesije bliske oblastima koje se ovde pominju, ali to samo po sebi ne znači da će neko prepoznati problem ili reagovati na odgovarajući način - navela je.
- Ono što bih postavila kao pitanje, a o čemu se, po mom utisku, nije dovoljno govorilo, jeste kakvi su bili porodični odnosi i da li su postojali kapaciteti da se određeni signali prepoznaju i razumeju na vreme. Iznet je navod da određene preporuke nisu ispoštovane i upravo se zato postavlja pitanje da li su roditelji imali mogućnost da razumeju ozbiljnost situacije. To što neko ima završeno visoko obrazovanje ne znači automatski da će u svakoj životnoj situaciji prepoznati problem i reagovati na adekvatan način - istakla je.
Kecmanovići pričali da su bili brižni roditelji
Dalje, kako dodaje Nedeljković, tokom završnice postupka posebnu pažnju je privukao odnos prema odgovornosti, uz ocene da su tokom procesa pominjani signali koji su, prema iznetim navodima, mogli ukazivati na potrebu za ranijim reagovanjem.
- Ono što je ostavilo utisak jeste da, bar kako se moglo videti tokom završnih reči i izricanja presude, nije bilo obraćanja roditeljima žrtava niti preuzimanja odgovornosti za ono što je njihovo dete učinilo. Ali smo čuli drugačiju poruku. Iznet je stav da su se trudili i da su smatrali da su bili najbolji mogući roditelji, uz tvrdnju da im je nedostajalo usmeravanje i da nisu bili upozoreni na vreme. Međutim, tokom postupka više puta se govorilo o tome da su, prema navodima iznetim pred sudom, postojali određeni signali koji su mogli ukazivati da postoje problemi koji zahtevaju dodatnu pažnju - rekla je.
- Posebno emotivan trenutak bile su izjave roditelja stradale dece, koji su govorili o sopstvenom gubitku i o tome da smatraju da su određeni propusti postojali u vaspitanju. Pominjalo se i da je dete promenilo odeljenje tokom školovanja, kao i da je zahtev za promenu, prema navodima iz postupka, realizovan administrativnim putem, bez neposrednog odlaska u školu. Kao jedna od okolnosti pomenuta je i tvrdnja da je dečak pre izvršenja ovog teškog krivičnog dela razmišljao da pozove majku, ali je, kako je navedeno tokom postupka i kako je obrazloženo pred sudom, od toga odustao razmišljajući o tome kako bi ona reagovala kada bi čula njegov plan - kaže ona.
Bezbednosni aspekt i insajderska pretnja
Obradović je ukazao da se u analizama ovog slučaja posebno izdvaja pitanje prepoznavanja rizika i okolnosti koje su, prema njegovoj oceni, omogućile da napad bude planiran i sproveden.
- Za početak, treba imati na umu da ovaj zločin koji se dogodio u Ribnikaru spada u domen onoga što se smatralo teorijski mogućim, ali malo verovatnim scenarijem. Iz te pretpostavke došli smo do toga da je maloletni ubica imao operativnu sposobnost da izvrši napad - pristupio je školi kao takozvani insajderski napadač, odnosno kao neko ko poznaje prostor u kojem deluje i ljude prema kojima deluje. Upravo je insajderska pretnja ključna stvar u ovom slučaju. Čovek iz obezbeđenja poznavao je dečaka i nije ga doživljavao kao pretnju. Zato govorimo o operativnoj sposobnosti - da je napad planiran i sproveden - rekao je.
- Ono što se od tada do danas promenilo jeste rasprava o merama bezbednosti. Pominjale su se ideje poput dodatnog obezbeđenja i kontrolnih punktova u školama, ali postavlja se pitanje njihove praktične primene. Ako uvedemo kontrole poput onih na aerodromima, to bi značilo potpuno drugačiju organizaciju škole i značajno opterećenje za svakodnevno funkcionisanje. Danas se više govori o modelu rane detekcije pretnji - sistemima koji prate ulazne tačke i omogućavaju bržu reakciju u slučaju rizika. Poenta nije u stvaranju utiska tvrđave, već u tome da se bezbednost unapredi bez narušavanja života škole. Zato se danas sve više govori o bezbednosnoj kulturi. Bezbednosne mere same po sebi nisu dovoljne ako ne postoji šire okruženje koje prepoznaje rizike i reaguje na vreme - za "Puls Srbije", zaključio je Obradović.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
