Tuga baka Stojanke, majke Gorana Đokića, ubijenog zajedno sa suprugom Gordanom i ćerkom Lidijom, rečima je neopisiva. Kako Stojanka kaže, tuga je najvećaza unukom Lidijom.
Porodicu Đokić je za sada nepoznati izvršilac, a pretpostavlja se da ih je bilo više, ubio iz vatrenog oružja, a njihova tela zapalio na separaciji peska u blizini sela Moravac, dok je njihov "pasat" odvezen i zapaljen na potezu sela Trnava - Tešica, pored Morave.
Baka Stojanka i Goranova snaja Verica već noćima ne spavaju. Pričaju za "Kurir" da se iznose razne neistine kao ona da su bili u nekoj sekti i slično.
U garaži u okviru kuće, Đokići su napravili nešto nalik spomen sobi gde je slika Gorana, Gordane i Lidije sa šoljicama kafe, poluizgorela cigareta i sveće koje ljudi pale kada dođu u njihov dom.
"Jao meni moje Likice, moje mezimice, pa kad su ih ubili što li su ih zapalili. Mislili smo, uzeli su pare i oni su ostali vezani u nekoj kolibi...", priča i plače baka Stojanka, u selu poznata po nadimku Šojka.
"Ispratila sam ih te noći i moja Likica, sunce moje, kaže mi: 'Da mi hraniš ove životinje, kućne ljubimce'. Donosila im je hranu u konzerve. Mnogo je volela životinje. I sve onako šali se i preti mi prstom dok su izlazili iz kapije, kaže: 'Hajde spremi se, dođi nam, nisi došla odavno'. Jedan sin mi je umro od raka, nekako smo ga ožalili, strašna muka je to. I sada ovako nešto da nam se dogodi... Teško mi je da pričam. Usta mi se suše od muke. Moja Likica... Kako je mogao neko da digne ruku na dete. Na onako dobro dete, za nju me najviše srce boli. Mlado i zeleno, dobro dete. I stanove i kuće bih dala, sve bih dala, samo da su živi. Ej, kuku majko moja", ne može baka Stojanka da zadrži suze.
Ona u jednom trenutku odlazi tamo gde su zapaljene sveće i obraća se slici ubijenih Đokića. Ne prestaje da plače. Priseća se da je Gorana tog dana bolela noga, da je zato pristao da popije čašicu rakije, ali da ništa nije ukazivalo da će se desiti tragedija.
"Došli su, posedeli, večerali smo punjene paprike, pričali, nasmejali se... On i ja smo popili po pola čašice rakijice. Onda, reče, da malo ispruži nogu. Skoro je klečao, pomerali neke frižidere, pa ga boli noga. I ispružio se malo. Smejao se moj sin Goran, šalili smo se tog dana", nastavlja baka Stojanka.
Ona kaže da, kada su nestali, nije verovala da ovo može da im se dogodi.
"Nisam mogla ni da sanjam da ovo može da se desi. Mislila sam uzeli su pare i pustiće ih. Nadala sam se da je tako. Čekala sam ih da dođu na kapiju. Nikad se on nije plašio. I kad odoše u nedelju uveče, ja sam zatvorila kapiju. Sutra, ponedeljak, ovaj dotera papriku, ja zvala Gordanu, ne javlja se. Onda smo zvali Lidiju, ni ona se nije javljala. Zvali smo i menjačnicu, tamo nema nikog. Goran se ne javlja. I onda ona (Verica) zove ćerku, kaže: 'Idi da vidiš gde su'. Ona odgovara: 'Bila sam do radnje, nema Gorana, nema kuma, nema nikog'. Od tada ni traga ni glasa. Sve smo se nekako nadali da će da se jave taj dan. Onda smo se pitali gde su i zvali policiju? Nisam verovala da sam ih veče pre poslednji put videla. Golema tragedija", priča ožalošćena baka.
Ona kaže da zna "da ništa drugo ne može da razlog osim para". Ne može ni ona da sluša, kako navodi, razne laži o svojim najmilijima.
"Ma, kakve sekte, kakve gluposti. Znam da je pare nosio u kolima. Napadali su ga tri puta. Sva tri puta u stanu, a poslednji put su ga šipkom u glavu udarili. Onda je naleteo komšija i odbranio ga. Sve su mu pare tu (u kolima) bile", zaključuje baka Šojka.
I snaja Verica je izmučena. Pored tragedije koju su doživeli, sve ih pogađaju razne glasine o Đokićima.
"Ogromna tragedija, nije moglo da se desi gore. Ubili ih pa ih zapalili. To naša porodica nije zaslužila. I Goran i Gordana, a tek Lidija... Nemam reči. To dete nije htelo ovde da dođe, a da ne donese poklon. Skoro su bili u Vrnjačkoj Banji i svima je ovde donela poklone", priseća se Verica.
Ona objašnjava je Đokićima dolazak kod Stojanke predstavljao rutinu.
"Ovde su dolazili svakog vikenda. Uvek su kasno odavde odlazili. Da su se nekoga plašili, ne bi odavde otišli u ponoć ili kasnije, nego bi se pazili, pa bi išli dok je dan. Lidija je sedela do pola 12 u sobi kod mene. Nisu bili nervozni, baš su bili opušteni. Smejali smo se, večerali, pričali. Nismo slutili šta će ovo da se dogodi. Sad vlada strah u selu. Čim padne mrak, nikoga nema po ulici da šeta od straha. Od toga što se dogodilo u našem malom selu. Internet piše svašta i to nas mnogo poagađa. Celu porodicu. Nije mi jasno zašto se sve to izmišlja. Goran je radio od ujutru do uveče. Gordana je bila domaćica. Čuvala je kuću. Lidija je skoro diplomirala, spremala se da radi nešto. Nije radila u menjačnici jer nije bilo to za nju, otac joj nije davao, a svi su stvarno bili za primer ljudi", kaže Verica Đokić.
Kurir.rs/M.S.
NE PROPUSTITE
