Ana Bulatović, ćerka ubijenog Branka Bate Bulatovića, nekadašnjeg generalnog sekretara Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore, iznenada je umrla u 39. godini u stanu Saše Đ. (51) na Novom Beogradu.
Mada je zvanično objavljeno da je preminula od srčanog udara koji je izazvala velika količina lekova, navodno zbog visoke temperature, mnogi njenu smrt smatraju sumnjivom, piše 24sedam.
Ona nije jedina koja je skončala pod nerazjašnjenim okolnostima. Slično se dogodilo i sa ćerkama Ratka Mladića i Ivana Stambolića, ali i sinom Momira Bulatovića.
Sumnje da Ana Bulatović nije preminula prirodnom smrću dodatno podgreva činjenica da je njen otac Branko Bulatović ubijen 26. marta 2004. godine ispred prostorija Fudbalskog saveza Srbije u 54. godini. Nepoznati napadač pucao je u glavu Bulatoviću i pobegao. On je brzo prevezen na reanimaciju, ali je preminuo iste večeri. Taj zločin, već 17 godina, nije rasvetljen.
Druga Ana, jedna od najboljih studentkinja medicine, bila je miljenica svog oca Ratka Mladića. A onda je 24. marta 1994. godine uzela očev najdraži pištolj i u porodičnoj kući počinila samoubistvo.
Bivši komandant Vojske Republike Srpske, koji je osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog genocida u Srebrenici, progona, istrebljenja, zločina protiv čovečnosti, ubistva, nehumanog dela prisilnog premeštanja, deportacije, terorisanja i protivpravnih napada na civile i uzimanje talaca, posle ove tragedije postao je još suroviji.
Anu je Mladić zvao svojom zvezdom, na oca je bila ponosna, posećivala ga je na ratištu, a onda se 1994. godine nešto dogodilo i podigla je ruku na sebe.
Pištolj u levoj ruci
Bivši komadant Vojske RS oduvek je tvrdio da se njegova ćerka nije ubila, već da je poginula "od srpske ruke", a posle hapšenja je čak rekao i da zna imena navodnih ubica.
Prema zvaničnoj verziji, 24. marta 1994. godine, Ana Mladić (24) počinila je samoubistvo očevim pištoljem u porodičnoj kući u kojoj su u to vreme bili njeni brat i majka. U javnosti se dugo spekulisalo o motivima zbog kojih je ona digla ruku na sebe.
Istraga o smrti, navodno, nikada nije završena, jer bivši general VRS to nije dozvolio.
Jedan vojni lekar svedočio je da je pištolj kojim se navodno ubila nađen u njenoj levoj ruci, iako je bila dešnjakinja. Obdukcioni nalaz pokazao je da je zrno ostalo u glavi, a budući da je u pitanju "tetejac", čije zrno ima ogromnu kinetičku energiju, neverovatno je da se zadrži u lobanji ako se puca iz neposredne blizine.
Gradom su kružile priče da je ubistvo organizovao čuveni beogradski kriminalac, koji je radio za Državnu bezbednost, čije je paravojne formacije i šlepere Mladić proterivao iz Republike Srpske.
Pisalo se i da je glavni uzrok njenog samoubistva bio njen dečko Dragan koji je poginuo na ratištu u BiH. Navodno, Mladiću se Dragan nije sviđao i nije želeo da njegova "zvezda" bude sa njim u vezi. Pisalo se da je on sredio da bude mobilizovan i poslat na ratište, gde je kasnije i poginuo, a da je navodno Ana to saznala.
"Dokle, Slobo, ovo"
Bojana, mezimica Ivana Stambolića, poginula je 1988. godine u sumnjivoj saobraćajnoj nesreći u Budvi. Malo pre toga, došlo je do raskola između nekada najboljih prijatelja, kada je Slobodan Milošević zabio nož u leđa Stamboliću, koji ga je stalno vukao sa sobom i čak doveo na mesto predsednika predsedništva CK SK Srbije. Tada Milošević ojačava državni aparat i okružuje se poslušnicima, sa kojima će oterati Stambolića iz političkog života Srbije.
Milošević je došao na Bojaninu sahranu, izjavio saučešće Stamboliću, ali Ivanova žena je odbila da mu pruži ruku. Ubrzo, u novinama su počele da izlaze strašni naslovi tipa: "Stamboliću treba da se zatre seme", zbog čega je Ivan pozvao svog nekada najboljeg prijatelja i pitao ga: "Dokle, Slobo, ovo", na šta mu je ovaj odgovorio: "Ne znam što mene pitaš, pa ti, Ivane, znaš da je štampa u Srbiji slobodna!" To je bio poslednji put da su razgovarali.
Kad se 2000. godine nazirao Miloševićev kraj, kad Crna Gora više nije bila u dobrim odnosima sa Slobom, pa je možda bila spremna da otkrije istinu o Bojani, Ivan Stambolić je počeo da sanja jedan san, zbog čega je verovao da je možda došlo vreme da konačno otkrije šta mu se desilo sa ćerkom.
Dobijao je pisma sa tvrdnjama, pa čak i opisima okolnosti i načina Bojanine likvidacije. Nema nikakve slučajnosti u gomilanju žrtava režima i broja anonimnih pisama na adresu Ivana Stambolića. U tim informacijama ožalošćenom ocu poturani su "dokazi" da mu je kći ubijena zbog njega i čak se navode tragovi koje su zlikovci ostavili.
Sva ta anonimna pisma su u Ivanu najpre podsticala osećanje krivice, jer je on to osećanje poneo od trenutka Bojanine smrti, uprkos činjenici da on ničim svesno i namerno nije mogao da utiče na to da se ta tragedija desi.
Sve te anonimne dojave, ma sa kakvim motivima pisane, izazivale su u Ivanu pogubne efekte. Uznemiravale su ga, pozivale na traganje za ubicom kada tome nije vreme, učvršćiivale u njemu uverenje da je Bojana svojom glavom platila očev politički poraz i slično. Ivanovu usplahirenost i potištenost poslednjih dana naročito su pojačavala ona anonimna pisma koja su mnogo čime odavala ozbiljnost i upućenost. Pitao se zašto ga nisu ubili još onda, umesto Bojane. Uprkos tome što je bio svestan opasnosti kojima se izlaže, glasno je govorio ono što misli, "što na umu, to na drumu". Obrazlagao je to činjenicom da ga ionako stalno prisluškuju i prate.
Ivana Stambolića su kidnapovali u trenutku kada se realno otvorila mogućnost da do njegovih ruku dođe štošta što bi ukazivalo na pravi uzrok smrti njegove ćerke.
Dva metka u potiljak
Kad se već govorilo o tome da će Ivan Stambolić možda biti lider opozicije na izborima 2000, on je otet 25. avgusta te godine. Otela su ga je petorica pripadnika Jedinice za specijalne operacije po naređenju Milorada Ulemeka Legije.
Ubijen je tako što je upucan u potiljak sa dva metka. Pucao je Branko Berček. Njegovo telo posuto je krečom i zakopano na Fruškoj gori, što će se otkriti tek 2003. godine, posle "Sablje", a o tome je svedočio Nenad Šare zvani Škene.
NE PROPUSTITE
Kao nalogodavac označen je Slobodan Milošević, koji je prvo ubedio Legiju i Radeta Markovića da organizuju ubistvo, u čemu im je pomogao Milorad Bracanović. Direktni počinioci bili su pripadnici JSO: Leonid Milivojević, Nenad Bujošević Rambo, Branko Berček, Duško Maričić Gumar i Nenad Ilić. Svi su osuđeni na po 40 godina zatvora.
Život nekadašnjeg predsednika Crne Gore i saveznog premijera SRJ Momira Bulatovića obeležila je porodična tragedija. Njegov sin Boško preminuo je 2008. godine posle kratke i teške bolesti u 21. godini. Studirao je ekonomiju i bio dobar košarkaš. Pričalo se o tome da je i on ubijen.
Momir Bulatović se do kraja života nije mirio sa tom činjenicom, niti je ikada preboleo smrt svog naslednika. On je bio jedan od retkih doslednih političara na ovim prostorima, koji se istinski borio za zajedništvo Srbije i Crne Gore. Bio je prvi izabrani, od naroda, predsednik Crne Gore.
(Kurir.rs/Republika)
