Kaže se da život piše romane, a desi se i da sami akteri u svojim neverovatnim životnim sudbinama, sami ispišu svoju biografije, kao što je to u romanu “Igraj svoju igru” učinila Nišlijka, skrivena iza pseudonima Eva Kant, koja je iz uloge lekara neuropsihijatra jedno vreme bila deo “Pink Pantera”, kradljivaca skupocenog nakita.
Ova neobična žena iz Niša otkriva kako je i zbog čega odlučila da se otisne u svet kriminala, i da se iz njega ponovo vrati životu lekara, ne pokušavajući da opravda svoje životne izbore.
Da se ne ponavlja, kao što to mnogi čine, i da za sve ne krivi tužne devedesete godine, kad se sve oko nas raspadalo, tada joj je trebalo još samo šest meseci da završi volontesrku specijalizaciju za neuropsihijatra na niškoj klinici, kada je, zbog nemaštine, odlučila da upiše i završi kurs za krupijea.
-Bilo mi je mučno da kao lekar roditeljima tražim pare za džeparac. Završavam kurs za krupijea, noću radim u kazinu, a preko dana specijaliziram neuropsihijatriju. Naravno, sve to nije opravdanje za ono u šta sam se kasnije upustila, jer mnogo je ljudi koji su živeli teško devdesetih, pa nisu otišli u kriminal. Verovatno je svemu tome doprinelo nešto avanturističko u meni, jer i kao dete sam takva bila, sva deca se igraju ispred zgrade, a ja odem na Nišavu da se kupam, da se davim po virovima. Odem sa izviđačima, ali mi bude dosadno da dižem ujutro zastavu, pa sa drugaricom odem stopom iz Bečića na Hvar.
Elem, radeći kao krupije, jednog dana pozove me koleginica i predloži mi da odemo u Hereg Novi, da za lepu platu radimo u kazinu. Kažem joj da ne mogu, jer mi je ostao još samo šest meseci da završim specijalizaciju. Međutim, raspitam se i saznam da u duševnoj bolnici u Dobroti kod Kotora mogu specijalizirati. I odem da radim na more, danju sam u bolnici, noću u kazinu – govori u svojoj ispovesti niška Eva Kant, čija je uža i šira porodica uglavnom bila orjentisana ka psihijatriji i psihologiji, i kako navodi, od malena je slušala u kući pametne razgovore na temu ljudske duše i uma, okružena knjigama Junga, Frojda i drugih velikih psihijatara i analitičara.
Jedne večeri, kaže, u kazino je ušao gospodin, koga Eva u svojoj knjizi zove Laki, skrećući svojom pojavom pažnju svih prisutnih.
-Krupijei su pričali o njemu, pominjali Milano, dijamante, a ja o tome ništa nisam znala…Nedugo potom pozvao me je na večeru da se upoznamo. Pitamo me je: “Doktorice, hoćeš da dođeš u Milano?” Ništa nisam odgovorila. Završila sam specijalizaciju i vratila se kući. Jedno veče pozvala me devojka iz kazina i rekla mi da je gospodin Laki rekao da dođem u Milano. Pitam kada, a onda mi odgovara “odmah”. Kupim kartu u jednom pravcu, brodom, on me sačeka u Milanu. Ja tu budem oduševljena Italijom, sve lepo, ulice, trgovi, lepo obučeni ljudi, svi nasjemjani, lepo mirišu…On mi sve objasni kako to izgleda, I naravno kaže da tu nema apsolutno nikakvog nasilja, jer ja nikad ne bi pristala da je bilo krvi – priča sagovornica.
Na pitanje kako je izgledao njen prvi odlazak u krađu, kaže da je prvo morala promeniti frizuru, obući se poslovno. Imala je lep, diksretan nakit, a nove cipele su bile obavezbe, kao i diskretna, firmirana tašna i dobar sat, prepoznatljiv.
- Prvo smo radili te elegante krađe, ali ja ne glumim kupca, mi zaista kupujemo. Svi smo lepo obučeni, lepih manira, nasmejani. Nekad kupimo pet ili šest gluposti da bi prodavac pakovao nešto za poklon, da bi bilo šta uopšte moglo da se odradi… A kako su prodavci u Italiji mnogo srećni kad nešto prodaju, kad se nasmeju i opuste, tek onda može da se razmišlja da im se nešto i uzme… - priča Eva, objašnjavajući da su bili smešteni u skupim hotelima, u kojima su mogli dobro da se naspavaju i pripreme za sledeći napad na plen, a ne da ih sobarica ujutro u šest sati budi sa usisivačem.
Kako kaže, funkcionisali su kao neka vrsta vojske. Buđenje je uvek bilo u određeno vreme, legalo se rano, posle dogovora i razrađenog plana za sutra.
-Ipak, nije to sve tako ružičasto kao što ja sad pričam, jer prošlost je veliki falsifikator događaja. Bilo je situacija i da bežimo, da ne možemo po nedelju dana naći posao, a plaćamo skupe hotele, restorane. Obrni-okreni, ispalo je da niko od tih ljudi sa kojima sam radila nije postao nikakav buržuj, veliki privrednik – opisuje Eva kako je funkionisala družina, koja je bila začetnik “Pink Pantera".
- Pink Panteri su po meni veštačka tvorevina, da bi sve te ljude koji rade tu vrstu posla, kradu te velike zlatare, da bi mogli da ih osuđuju na mnogo veće kazne, kao organizovanu kriminalnu grupu, I sad neko ukrade jedan lančić, oni ga krste u Pink Pantera i daju mu ogromnu robiju. Pink Panteri su, po mom mišljenju, kršteni u nekakvu organizaciju da bi se osiguravajućim kućama plaćalo mnogo veće osiguranje, ali i da se, naravno, te krađe nekako zaustave – objašnjava autorka romana “Igraj svoju igru”.
Sebe ne doživljava kao Pink Pantera, a o ljudima sa kojima je radila kaže da su svi igrali fer plej i viteški se poneli u svim situacijama.
-Tu vojsku znam, a ove druge u međuvremenu, što su radili nasilno ili ne, tu nazovi gospodu ne poznajem. Kad smo mi tu radili, imali smo kodeks da nikoga ne povredimo – dodaje, objašnjvajući kako je prvi put “pala” u ovom poslu.
- Prvi put sam pala u Đenovi, otišla sam da produžim dozvolu boravka, jer sam radila i kao doktor u ambulatni kod mog izabranog lekara. Dođem, oni mi kažu:"O, dotoresa, tuto bene, momento…” I onda odjednom jedan od njih mi kaže “sinjora”, nisam više doktorka, nego gospođa, postaje mi sve čudno. Posle izvesnog vremena pozovu me i na ekranu kompjutera pokažu mi nacrtan foto-robot isti ja, opis im je dao vlasnik jedne zlatare… Dobila sam šest godina, ali u Italiji po zakonu, ako se prizna delo i nagodi se sa tužicoem, daje se manja kazna. Ja sam delo priznala samo za sebe, ali ne i za druge – priča doktorka iz Niša, koja je ćeliju u zatvoru u Đenovi delila sa cimerkom, seksualno orijetisanom prema ženama.
- Izgledala kao dečko ali sam joj odmah rekla da ne želim sa njom nikakav kontakt te vrste i ona je to poštovala. Vreme u zatvoru iskoristila sam da čitam knjige, usavršila sam italijanski jezik. Trčala sam kad je šetnja, pa su me ostale osuđenice prozvale Šumaher. Tamo sam upoznala i celu jednu porodicu koja je držala sav kriminal u Liguriji. Te gospođe, od 25 do 45 godina, bile su mnogo duhovite, I onda su mi pričale kako je izgledala sahrana njihovog bliskog rođaka. Celo groblje se plavilo od policijskih uniformi, jer su svaku od njih čuvala po dva policajca…- govori u svojoj ispovesti Panterka koja je posle Đenove, pobegla iz zatvora u Amsterdamu.
- Posle jedne pljačke u Briselu, tokom bega, pala je polomila ruku i nogu, I tako dospela u zatvor.
- Jedna naša devojka Sandra, koja je takođe bila u zatvoru, javila je kome treba da javi kad mene budu transportovali u bolnicu na pregled, da tada pobegnem… Laki mi tad javlja da oni dolaze sa pet vozila i kaže mi “budi hrabra kraljice.” On organizuje moju otmicu ispred bolnice…Te noći sam vežbala sa kreveta taj skok, sa zakočenom desnom nogom. Imala sam tu neku svoju mantru, stalno je ponavljajući: “Ja sam hrabri leopard, ja sam brzi leopard, ja ću biti slobodna.” Treba da preskočim iz kombija sa glavnog ulaza, da utrčim u borbenog tvinga i da bežim u slobodu. I sutradan krene transport, ja sam sve vreme zagovarala čuvarku da slučajno ne odemo na sporedni ulaz, jer onda ceo plan otpada. U jednom trenutku ona kaže “pa mi smo na glavnom ulazu”, ali ja je više ne slušam. Vidim mog druga sa kapom, koja u jednom momentu treba da se pretvori u fantomku, on mi je klimnuo glavom, vidim borbeni tvingo, Čuvar što vozi ostaje u kombiju, drugi mi otvara vrata i čeka me da siđem, drži me za onu zdravu ruku, a ja imam motku na nozi i gips na ruci, pola sam čoveka. U tom trenutku se otrgnem i krenem da skakućem u pet koraka, Čujem iza sebe čuvarku koja vrištti I koja pukušava da me uhvati za jaknu. Otvoirm vrata “tvinga” bacim se na mesto suvozača. Dečko za volanom da pun gas 200 na sat, i krenemo u beg, sekunde su bile u pitanju. Policija kreće za nama, ja ulećem u drugo vozilo i tako uspevam da pobegnem. Niko nije uhvaćen. Već sutradan smo otišli u Pariz, a štampa je danima pisala o mom spektakularnom bekstvu – opisuje epizodu iz svog života.
Doktorka iz Niša odlučila je da zauvek napusti posao kradljivice skupocenog nakita, kad ju je "prodao" mladić sa kojim je u Barseloni trebalo da ukradu samo tri komada nakita, a on je odneo celu vitrinu.
-Rizikovala sam mnogo i dobila šest godina. Posle godinu dana zatvora, priznala sam delo za sebe. Tukli me tri dana i tri noći u podrumu i posle Španije sam se zarekla da nikada više neću krasti. Vratila sam se kući u Niš – kaže spisateljica autobiografskog romana “Igraj svoju igru”, koja danas ponovo radi kao neuropsihijatar u rodnom gradu, dok na sajmove nakita redovno ide, ali samo da gleda izloženu robu.
Kurir.rs/24.sedam
NE PROPUSTITE
Bonus video:
