Tačno je godinu dana prošlo od stravičnog incidenta u restoranu u Aleksincu, gde je život izgubio mladi fudbaler Aleksa Stojmenović (25), idol dece u svom kraju.
Aleksa je kobnog 16. maja otišao na proslavu 18. rođendana gde je u napadu preminuo od kobnog udarca u vrat. Ognjen P. (18) bio je osumnjičen, a porodica Alekse tvrdi da je sada i okrivljen, za nanošenje teških telesnih povreda ovom mladiću kojima je on podlegao dan kasnije u niškom Kliničkom centru.
Aleksini prijatelji su povodom godišnjice njegove smrti ovog vikenda organizovali memorijalnu utakmicu i pročitali potresan i veoma emotivan govor u kojem do tančina opisuju kako je izgledao njegov poslednji dan:
"Maj 2021. godine. Nedelja je. Reklo bi se dan kao i svaki drugi, osima umora. Ali onog zadovoljnog, srećnog, čisto da me podseti da je sezona uspešno završena. Sutra je radni dan, ali nema veze, otiću ću na taj rođendan, odmoriću posle, odmoriću večeras"... I odmorio si, Aleksa...
Znajući za današnju obavezu, ustao si ranije nekako veseo, razdragan, pun života. Imao si što sta završiti toga dana, a želeo si se i malo proveseliti ne sluteći da ćes upravo toga dana izgubiti sebe.
"Grlio si sestru toliko da ti je u jednom momentu rekla: Aleksa, dosadan si"
Obavio si sve bitne razgovore, sa sestrom, majkom, ocem, devojkom. Bio si tako srećan i ponosan jer si samo jedan dan pre toga ostvario cilj sa svojim fudbalskim timom. Sijao si od uzbuđenja i radosti jače od bilo koje zvezde.
Pod tim utiskom slavio si cele noći sa svojim društvom i sestrom, kao da si znao da su vam to poslednji zajednički trenuci. Grlio si je sve vreme, toliko da ti je u jednom momentu rekla: "Aleksa, dosadan si"... Samo znaš, intuicija je čudna stvar...
Pun života krećeš... Sređuješ se i odlaziš... Odlaziš na put bez povratka... Bela košulja sveže opeglana, tvoj osmeh anđela, oči plavog vedrog neba, miris života.... Tako srećan odlaziš, odlaziš na "rođendan smrti".
"Toliko si bio oduševljen da si majci to veče poslao ovu poruku"
Bio si raspoložen, igrao si, veselio se, pevao, družio, slušao muziku. Toliko si bio oduševljen i lepo se provodio da si majci poslao poruku "kako dobro svira ovaj bend". Jednostavno, uživao si u poslednjim minutima svoga života.
Dopisujući se sa devojkom, ne dirajući nikoga u svom svetu, sa svojim telefonom, zapravo nisi ni primetio šta se dešava u toj sali, kafane SMRTI.
Posle par sekundi izgledalo je kao da te je "neko" pozvao... Ne razmišljajući, u želji kao i uvek da pomogneš, ustaješ sa namerom da odbraniš svoje (svoje društvo koje nikada nisi odvajao od porodice). U toj odbrani, odbranio si svoje SVE... Samo si sebe zauvek izgubio.
"19:43:51... Dobijaš udarac i... Kraj"
19:43:51... Dobijaš udarac, boriš se sa sobom i ... Kraj.
Stvarno je kraj. Kraj jednog života... Tvoja pluća više ne dišu, tvoje srce ne kuca. Mehaničkom silom reanimacije srce vraća svoje privremene otkucaje ali sve ostalo je ugašeno...
Zvanično, 17.maja 2021 u osam sati gasi se sve.
Tvoja porodica sa tobom i za tobom umire, živi, a ne živi, diše, a ne diše, baš kao i tvoje srce u poslednjim satima, "mehanički", na silu.
Najtužniji dan za sve, za porodicu, za prijatelje, za ceo Aleksinac...
"Rekao si: Igraću fudbal dok god sam živ"
A samo 26 godina ranije 03.03.1995 rodio se Aleksa. Za porodicu je bio to najsrećniji dan na svetu. Prvo dete u porodici... Sa toliko ljubavi i pažnje si odrastao, voljen od strane svih... Bio si im sve u životu.
Uvek nasmejan, razdragan, sa anđeoskim očima. Kao mali bio si nestašan, ali to je i bilo odličje jednog zdravog i srećnog deteta. Radovali smo se sa tobom, svakom tvom rođendanu, slavili ga rado i veselo. Kako su godine odmicale, rastao si u pametnog, dobrog, vaspitanog dečaka... A potom i momka.
Fudbal je bio tvoj život i u njemu si uživao. Na pitanje kad ćeš prestati sa njim, odgovarao bi: "Igraću ga dok sam živ".... Tako je i bilo, igrao si do poslednjeg dana, do poslednjeg otkucaja srca....
Kraj osmog razreda... Drugarsko veče... Najlepši kao i uvek. Zatim Medicinska škola, upoznaješ nove drugare, živis pametno punim plućima predstojeće godine.
Vrlo rado si sticao nova poznanstva, upoznavao nove devojke, i dalje trenirao i pri tom vrlo odgovorno radio. U celoj toj priči nikada nisi zapostavio svoje i imao si vremena za sve i svakoga. Živeo si za sve nas. Bio si nesebičan, pun požrtvovanja. Ostvarivao si svoje snove, baš onako kako si ih i sanjao.
Putovanja su ti otvarala nove vidike, nove želje u daljem životu. Svemu si se radovao, što bi radovalo i tvoje najbliže.
Devojke su te obožavale. Pamtio si svačije rođendane, godišnjice, za svaki od njih si znao da napraviš takva iznenađenja, da si nas sve obarao s nogu. Pažljiv.
"Nikada te nećemo zaboraviti"
Bio si presrećan kada ti se rodio Vuk. "Ujkin lepotan".
Animirao si ga uvek svojim igrama i svojom maštom. Rođenjem Vuka počeo si da sanjaš i svoj san ali ga nikada nećeš ostvariti. Sama pomisao na taj neostvaren san čupa nam srce i kida dušu od tuge. Tek si trebao da živiš.
Ali samo gospod Bog jedini zna kome nesto daje a kome uzima, koga vodi u svoj anđeoski vrt. Uzeli su nam nešto sveto, ali zato ćemo mi živeti tako, tako da te nikada ne zaboravimo.
Zato smo i danas ovde... Da ti prenesemo poruku da nisi sam i da te nikada nećemo zaboraviti.
Ne želimo da pominjemo nikoga ko nije vredan da njegovo ime stoji uz Aleksino. Ne želimo da dajemo prostora nekome ko svojim mrakom baca tamu na Aleksinu svetlost.
Naš Aleksa je otišao na večni put, na put bez povratka. U to ime smo se i danas okupili u miru, da nas vidi sa neba, da bude ponosan na nas i da zna da nije sam i da ćemo mi zauvek misliti na njega. Zato pričajte o njemu, prisećajte se njegovih šala, njegovog glasa i osmeha i ne dozvolite da uspomema na njega izbledi", poručuju na kraju govora i dodaju:
"Kažu da voljeni ne umiru dok god su u našim srcima".
Na utakmici je sve bilo u znaku 33, broja koji je Aleksa nosi na dresu
Povodom godišnjice tragične smrti ovog aleksinačkog mladića organizovana je memorijalna utakmica između timova „33ˮ, koga su činili Aleksini prijatelji i saigrači iz naše opštine i „Ozrenaˮ u kome su nastupili saigrači iz perioda kada je on nosio dres sokobanjskog kluba. Stojmenović je igrao za nekoliko naših klubova među kojima je i FК „Rudarˮ.
Na poluvremenu porodici su uručeni, u vidu fotografija i dresova, pokloni u znak zahvalnosti Aleksinom doprinosu klubovima čije je boje branio. Nakon toga usledila je bakljada sa 33 baklje, u znak sećanja na Aleksu.
Sve je bilo u znaku 33, broju koji je Stojmenović nosio na dresu. Poluvremena su trajala po 33 minuta, na dresovima domaće ekipe je pisao broj 33.
Osim emocije koju će učesnici pamtiti na ovaj događaj, na njega će podsećati i fudbalska lopta sa potpisima učesnika, dar Sportsko rekreativnog centra „SRCAˮ, koja će biti u vitrinama FK „Rudarˮ.
Kurir.rs/Telegraf
NE PROPUSTITE
Bonus video:
