Odrastao je u turbulentnim devedesetim godinama na beogradskom asfaltu.
Sa samo 17 godina je prošao pored Štaba srpske dobrovoljačke garde i pozvao društvo sa Novog Beograda da krenu u rat.
Od ishitrene mladalačke želje da u Hrvatskoj i Bosni brani srpstvo, ostao je na ratištu tri godine, dok je njegov otac bio jedan od finansijera oružja za vojnike Željka Ražnatovića Arkana.
Nakon povratka u Beograd, roditelji donose odluku da njegov buntovnički duh preusmere na obrazovanje.
Odlazi u London na studije i započinje novi život, daleko od jugoslovenskog ratnog žarišta i kriminala na beogradskim ulicama.
U Beograd se vraća da sahrani oca, Jusufa Jusu Bulića, koji je ubijen 4. maja 1998. godine ispred svog kafića u sačekuši.
Iz komfornog života u Londonu, vraća se u sprsku realnost u kojoj sa 24 godine nasleđuje sve očeve poslove i pokušava da zaštiti i multiplicira imovinu.
S obzirom na to da mu je otac bio i te kako imućan čovek, koji je držao kockarnice, ugostiteljske objekte, ali i Fudbalski klub Železnik, u to vreme jakog prvoligaša, Aca Bulić je u "Crnoj hronici" na Kurir televiziji otkrio kako je izgledalo odrastanje pored autoritativnog oca.
- Odrastanje je bilo kao na filmu, a delilo se na dve faze. Prva je bila kada je otac bio po zatvorima, tada sam bio mali, a roditelji razvedeni. Živeo sam sa bakom, dekom i majkom, a oca sam viđao povremeno kada izađe iz zatvora. Imao sam dvostruki život, išao sam u školu, a s druge strane me otac vodio po tim kockarnicama u inostranstvu, pa sam mogao da vidim srž jugoslovenskog kriminala - započeo je Bulić, pa nastavio:
- Ne bih ih ja nazivao kriminalcima, već mangupima, jer u to vreme nije to bilo toliko organizovano kao danas. Postojali su kodeksi i poštovanje, jednostavno je drugačije vreme bilo.
Potom je Bulić spomenuo Ljubu Zemunca, jer je njegov otac bio jedan od članova te ozloglašene kriminalne grupe, a nakon smrti Ljubomira Magaša, Jusuf Bulić prekida poslove u inostranstvu i odlučuje da se vrati u Jugoslaviju.
- Oni su svi bili domci, rasli su u teškim uslovima, roditelji nisu imali para da ih izdržavaju. Išli su inostranstvo i radili to što su radili, moj utisak je da su bili organizovani i da su uspešno obavljali poslove. Doduše, drugačije je nego ovo što je danas, dakle nije toliko surovo i postojali su neki kodeksi - rekao je Bulić, pa je pričao kako je izgledao dan kada su mu javili da mu je otac ubijen zajedno sa telohraniteljem i Petrom Vujačićem, funkcionerom tadašnjeg prvoligaša Železnik, a u pomenutoj sačekuši teško je ranjen stric Ace Bulića:
- Tri dana pre toga, napravio sam svadbu u Londonu, a da je nisam napravio ne bih ni video svog oca. Četiri godine pre toga odlazim u Londom, tamo se školujem, potom živim i radim, a onda odlučujem da se ženim. Zvao sam ga na svadbu, on je došao, dan posle se vratio i to veče je ubijen. Sećam se da je tačno u to vreme eksplodirala jedna lampa, jer smo i dalje sabirali utiske sa svadbe, mi smo se pitali šta je sa lampom, i u tom trenutku mi (Ljubiša Buha) Čume javio šta se desilo. Potom slede sve one strašne scene, morao sam da saopštim tu vest svim ukućanim, mlađem bratu... Sledeći dan sedam u privatni avion i tada kreće druga epoha mog života.
Potom je obrazložio zbog čega se prijavio za Arkanove tigrove sa samo 17 godina, pa potom proveo tri godine na ratištu, s obzirom na to da je imao lagodan život jer mu je otac sve pružio, takođe je otkrio da li je njegov otac bio finansijer naoružanja vojnika Željka Ražnatovića:
- To bih jedino mogao opišem sa rečenicom mladost-ludost. Reč finansijer mnogo teško zvuči, ali nije da nema istine, svi su u to vreme pomagali komadantu onoliko koliko su mogli, a sve to zbog patriotizma i srpstva. Sa 16 godina sam prolazio pored nekog štaba gde je bila kolona ljudi i tada sam rekao sebi šta ja ovde radim dok neki idu i ratuju. Istog trena sam otišao do banke, ostavio neka dokumenta, vratio se u kraj i 17 mojih drugova je krenulo sa mnom na ratište. O ratištu nemam šta lepo da kažem, to je ružno iskustvo, doduše, tamo sam odrastao za vrlo kratko vreme i razumeo da život nije onakav kakvim ga doživljavamo.
Iako mu se pridružilo 17 drugara iz kraja u kojem je odrastao, tamo je sreo još poneke face koje su mu bile poznate, a to su Milorad Ulemek Legija i Luka Bojović, pa je opisao kako te trenutke pamti.
- Došao sam sa 17 ljudi, to je grupa drugara koje se volela i čuvala međusobno. Međutim, ratište kao ratište, totalno drugačija sredina i energija, pa smo se svi čuvali i samim tim upoznali mnoštvo momaka među kojima su bili Legija i naš Luka, a oni su po meni ljudi koji su se borili za Srbiju isto kao i mi, o njima imam samo najlepše da kažem - Započeo je Bulić, pa je obrazložio svoju terminologiju "naš Luka":
- On za mene predstavlja jedno beogradsko dete koje je otišlo putem koji je sam birao. Mada, ja ću ga uvek pamtiti kao dobrog momka i nekoga ko se borio za Srbiju i bio je ispravan u našim pričama.
Nakon toga, osvrnuo na kako je izgledalo kada je, nakon očeve smrti, nasledio silne poslove:
- Nisam mislio da ću, posle očeve smrti, doživeti 23. godinu. Ono što je on meni ostavio, gledam da tako nešto nikad ne ostavim svom detetu, odnosno takve vrste problema. Naša ljubav je bili neizmerna i upravo me ona navela da nastavim sa fudbalom i da njegovo ime ne ostane uprljano, da nekom duguje pare itd. Moja majka i ja smo sami pričali na tu temu, znali smo šta nas očekuje, ali smo bili spremni da nastavimo ono što je otac započeo sa njegovom najvećom ljubavi, odnosno fudbalom. Sve ono što se priča o kockarnicama, kladionicama je pola istina, a pola ne. Istina je da je živeo kockarskim životom, ljudi misle da su oni imućni, a zapravo su sirotinja, tek nakon nekih imena poput (Vanje) Bokana i Caneta (Subotića) je krenula druga faza očevog života kada je došao novac - rekao je Bulić, pa dodao:
- Pre toga su bili mangupi koji su išli po Evropi, koji nisu imali previše para, više je tu bilo ljudskih vrednosti, a kasnije dolazi period gde postaje sve interes.
Nakon toga, Aca Bulić je došao na čelo tadašnjeg prvoligaša Železnika, a javnost je tada prognozirala brzu propast kluba. Ipak, Aca Bulić je kao prvi čovek kluba osvojio Kup SCG, a potom zaigrao u Evropi, pa je otrkio zbog čega se povukao iz sveta fudbala preko noći.
- Kada sam nasledio klub bilo je teško, a pogotovo te prve godine. Moćnici su u Srbiji vodili timove i jednostavno nisam imao prostora da opstanem te prve godine, spasilo me je bombardovanje. Sećam se da sam samo sa Proleterom iz Zrenjanina mogao da odigram regularnu utakmicu. Brzo sam napredovao u fudbalu, čak sam i bio postavljen za predsednika Zajednice prvoligaša i automatski potpredsednik saveza. Doduše, nisam uspeo da kraja da izdržim, jer sam predstavljao fudbal koji je neiskvaren, a tada sam izgubio od Tomislava Karadžića za nekoliko glasova.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
