Vladimir Mandić je čovek koji je život posvetio svojim idealima i borbi za pravdu. Rođen u Sarajevu, njegovo detinjstvo je prekinuo rat, a on se kasnije preselio u Beograd gde je započeo svoju uspešnu sportsku karijeru.
Međutim, iako je postao najtrofejniji rukometaš u Srbiji, nije se zaustavio samo na tome. Bio je prvi sportista koji se učlanio u Srpsku naprednu stranku, a danas je član njenog glavnog odbora.
Njegova borba za nacionalnu politiku koja je zaštitnička prema svojim građanima, kao i za zaustavljanje prodaje i izdaje Srba koji su ratne godine proveli u najtežim uslovima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, dovela ga je do mnogih izazova.
Mandić je prekinuo svoju sportsku karijeru kako bi pomogao svom ocu koji je bio uhapšen u Crnoj Gori i isporučen Bosni i Hercegovini, gde je proveo 5 godina iza rešetaka. Nakon toga, krenula je njegova borba protiv političkog režima Crne Gore, koji ga je označio kao nepoželjnu osobu i zabranio mu ulazak u tu zemlju, iako ima imovinu i plaća porez tamo. Danas se ne odustaje od borbe za svoja prava i pravdu.
Mandić je u svom gostovanju u emisiji Crna hronika urednici i voditeljki Jeleni Pejović ispričao svoju životnu priču.
- Moj otac je bio inspektor na krvnim i seksualnim delektima dugo godina. Onda je bio sudija 2. opštinskog suda u Sarajevu. Nakon toga je postao sudija okružnog suda i negde '90 godine postao je pomoćnik ministra za unutrašnje poslove tadašnje BiH. Do 1992. bio je pomoćnik ministra, kada početkom aprila počinje rat. Normalno, većina žena i dece napuštala je Sarajevo 6. aprila kada je počeo rat. Ja i majka smo otišli, otac nas je poslao iako nije verovao da će biti rata. Rekao je da odemo na par dana u Beograd dok se ne smiri ova tenzija. Mi smo u poslednjim trenucima uspeli da izađemo pre blokade grada. Naravno, nikada se više nismo vratili a otac je ostao. Taj dolazak u Beograd sa jednom torbom bilo je naše trajno preseljenje.
- Bio je rat kada je moj otac bio prvi ministar vlade Republike Srpske u vreme predsednika Radovana Karadžića. Bio je tu sve vreme i posle rata se seli za Beograd kada postaje direktor biroa Republike Srpske u Beogradu. Nakon toga izlazi iz politike i započinje svoj biznis. Mada on se već bio privatnik u Sarajevu, zapravo, bio je među prva tri privatnika u Sarajevu od 1983. i 1984. godine. Pričaju da se moj otac obogatio u ratu. Međutim, moja porodica je bila imućna i pre rata. Prvu piceriju u Sarajevu smo mi otvorili, pa prodavnicu oružja, pa supermarket, itd. Tako da smo uvek bili imućni - rekao je Mandić.
- Moj otac je uhapšen u Sablji jer nije bio podoban vladajućoj stranci. Optuživali su ga za skrivanje Radovana Karadžića i to je bio jedan od razloga zašto je bio uhapšen. Bio je u pritvoru 5 meseci, nakon što je oslobođen svih optužbi. Njemu su recimo u toku tih 5 meseci dolazili visoki funkcioneri MUP-a da mu prete da će završiti u Hagu i da kaže gde se nalazi Radovan. Bio je to veliki pritisak. Takođe su mu dolazili predstavnici stranih ambasada da pokušavaju da izvuku neke informacije - istakao je Mandić.
Njegovog oca, Momčila Mandića, 17. avgusta 2005. godine hapse u Budvi. To je bilo godinu dana pre otcepljenja Crne Gore. Ekspresno je izručen tužilaštvu BiH koja ga osuđuje po nekoliko tačaka optužnice i završava u zatvoru na punih 5 godina.
- Tada je državna zajednica SCG bila lutka u rukama stranih ambasada. Nakon tih 5 meseci u CZ, otišao je u Budvu u svoj stan. Inače je bio državljanin CG. Nakon čega je uhapšen i prebačen u roku od par sati u BiH. Izručen je vlastima BiH koja je u to vreme imala poternicu za njim vezanu za neku zloupotrebu i za finansiranje haških optuženika odnosno Radovana Karadžića - rekao je Mandić i dodao:
- Pozvan je kao svedok tužilaštva Haškog tribunala, ali je on želeo da bude svedok suda. Mislim da je jako korektno pričao i ja sam jako ponosan na ta njegova svedočenja. Bilo je to jako mučno.
Ostatak gostovanja Mandića možete videti u videu ispod:
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
