MISTERIJA GIŠKINE SMRTI TRAJE 33 GODINE: Ko je ispalio smrtonosni hitac? Verovalo se da je OVDE sebi potpisao smrtnu presudu VIDEO

Na današnji dan pre 33 godine na ratištu u okolini Gospića ubijen je Đorđe Božović Giška, ratnik, sportista i osnivač Srpske garde.

- Giška je pogođen dok se nalazio na raskrsnici ulica Nade Dimić i Bilajske. Na njega je pucano, najverovatnije, iz pravca zgrada, koje su udaljene 100-150 metara na sever. U njima su bili pripadnici hrvatskih snaga, a Giška je izleteo na čist teren i pogođen je bočno. Ulazna rana mu je bila ispod leve strane grudnog koša, a izlazna sa desne strane, između kuka i bubrega - otkriva Čubrilo, koji nije video sam trenutak pogibije vođe Srpske garde.

On ne isključuje mogućnost da je u opkoljenu kasarnu "Stanko Opsenica" ubačen neko da ubije Gišku, ali napominje da nema više saznanja.

- Znam samo da nije ubijen s leđa. Izvukao ga je njegov bratanac, koji je kasnije i sam preminuo, dok je Giška prebačen u Medak, u crkvu. Obdukcija kod nas nije rađena jer nije bilo uslova. Njegovo telo je umotano u ćebe i zastavu, a onda ga je desetak gardista odvezlo za Beograd - ističe Čubrilo.

Čubrilo kaže da je u akciji oslobađanja Gospića učestvovalo 80 gardista, a ostalih 300 ljudi su bili iz Teritorijalne odbrane, milicije Krajine i jedne čete JNA.

- Posle Giškine pogibije, došao je Branislav Lainović Dugi i odveo 50 gardista, dok su na prvoj liniji fronta ostale dve čete - navodi Čubrilo.

On kaže da je tri meseca kasnije, dok je bio u Beogradu, čuo nagađanja da je Giška ubijen s leđa.

- Ne mogu sa sigurnošću da kažem ko je Giškin egzekutor. Ubica je mogao da bude sa hrvatske strane, a mogao je da puca i neko iz kasarne. Ne mogu da kažem da Državna bezbednost nije iz Beograda mogla da pošalje ubicu - priča svedok ratnih dešavanja u Gospiću.

Giška je u Liku došao sa 130 dobrovoljaca, a u oslobađanju Gospića učestvovalo je oko 400 ljudi.

- Ugovorili smo strategiju i Giška je išao sa svojim borcima. Cilj nam je bilo do dođemo do vode i mostova, koje su držali hrvatski vojnici. U rasulu koje je nastalo kada je Giška pogođen, hrvatske snage su tromblonom pogodile jedan tenk. Imali smo jedan tenk, koji je udario u drugi. Taj tenk su, pod čudnim okolnostima, pripadnici JNA ostavili Hrvatima, pod izgovorom da je bio neispravan. Hrvati su ga se dočepali, mi smo obustavili akciju, a most i kasarna su ostali ustašama - priseća se Čubrilo tog 15. septembra 1991. godine.

U opštem ratnom haosu nisam mogao da odem na Giškinu sahranu. Na groblje sam otišao kada su mu davali 40 dana i tada sam mu odao počast i oprostio se od njega - priseća se Rade Čubrilo.

Giška je rođen 15. septembra 1955. u Peći u porodici Gavrila i Milene Božović. Đorđe je do 1964. živeo u Inđiji, koju je kasnije često posećivao, nakon čega se sa majkom i mlađom sestrom Slavicom preselio u Beograd.

Kroz služenje zatvorskih kazni uspeo je da pročita skoro sve knjige zatvorskih biblioteka i da završi Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu. Planirao je da završi i teologiju ali nije dobio dozvolu da iz zatvora polaže ispite. Govorio je šest stranih jezika.

Ubrzo po dolasku na Voždovac upoznaje se sa Branislavom Matićem Belim sa kojim postaje nerazdvojan prijatelj. Postaje član bokserskog kluba Radnički, gde ga je u borbama mogao pobediti samo Žorž Stanković. Kao vrlo mlad dolazi u sukob sa zakonom kada je u jednoj uličnoj tuči izboden nožem. Ranjavanje je preživeo zahvaljujući snažnoj konstituciji zbog čega je i dobio nadimak Giška. Sa 13 godina je ilegalno otišao u Italiju. Po povratku u Jugoslaviju počinje se intenzivno družiti sa Borisom Petkovim i Rankom Rubežićem čime biva upleten u svet kriminala. Giška je to opisivao rečima:

- Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka... Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem, i toga se danas stidim. Ali ja to časno zovem pravim imenom.

Božović je 1991. osnovao formaciju Srpska garda zajedno sa Branislavom Matićem Belim.

Mnogi su smatrali da je Giška sebi potpisao smrtnu presudu govorom na sahrani Branislava Matića.

Na sahrani najboljeg druga, održao je govor, upamćen do danas, i zbog koga je većina učesnika tužne povorke zaplakala. Međutim, mnogi su tumačili da je ovim rečenicama ispisao sebi smrtnu pesudu. Giška je direktno zapretio državnom vrhu Srbije.

- Već 7 meseci živimo čekajući, sa ponosom i sa stegnutim zubima, tu smrt koju nam poručuju sa svih strana. Brate, nisi se plašio, nisi hteo ni pištolj da nosiš, ja sam ti ga dao. Ja sam ti, brate, dao i mašinku. Nije bila kod tebe kada su na tebe izdajnički pucali. A znali smo, brate, da će nas ubiti. Brate moj rođeni, mi njima praštamo, ali im praštamo samo dok se ne završi taj konflikt, praštamo im dok je Srbija zvanično u poluratu i dok bude u ratu. A posle toga, brate moj rođeni, sledi osveta, osveta! Braćo, sledi osveta za ovo! Ovo ne može da prođe ovako! Ja od danas puštam bradu. Bradu ću, braćo, obrijati kada Srbija bude prethodno pobedila rat i kada je budem brijao sa krvlju njegovih dželata! Ja sam već preksinoć pomišljao da ubijem 10 dušmana i 10 njegovih dželata. Nisam hteo, jer ubio bih Srbiju - izjavio je tada Božović.

U potresnom govoru, Giška je očigledno prozvao tadašnji državni vrh, ali i čelnike podzemlja koje je krivio za likvidaciju Belog. Samo nekoliko meseci kasnije, Božović je ubijen.