BEOGRAD - “Tačno pre mesec dana Ljubiša je upalio svetlo u našoj sobi i rekao mi: ‚Baki, došao je kraj našim mukama i našim životima‘. Zbunjeno sam ga pogledala, u licu uopšte nije ličio na sebe, a ni glas koji je dolazio iz njegovih usta nije zvučao kao on. U rukama sam mu videla pištolj, mislila sam da je dečja igračka, ali ga je podigao prema meni i počeo da puca... Dalje znate šta se događalo! Šta da vam kažem, velika nas je nesreća zadesila... Bolje da je zatro svoju porodicu nego što je digao ruku na naše komšije”, kaže Javorka Bogdanović (60), supruga pokojnog Ljubiše (60), koji je pre mesec dana, 9. aprila, u mladenovačkom selu Velika Ivanča ubio 13 osoba.
- Razlog?! Verujte da ni sama ni danas ne znam. Svaki dan od tada motam film po glavi i dalje ne znam zašto je to uradio. Znam samo da tog dana to nije bio onaj Ljubiša kog sam dotad znala. Kao da tog jutra to nije bio on, naš Ljubiša, već neko drugi. Ja i on smo 42 godine delili i dobro i loše i imali smo i uspone i padove kao i u svakom braku, ali u životu nikada nije podigao ruku na mene, a kamoli da me je tukao nekakvim lancima i konopcima. Bila sam šokirana kada sam čula te priče, ne znam ko je to ispričao, ali znam samo da je dovoljna nesreća ono što nas je zadesilo i ne znam kome je još na svu našu muku trebalo da nas blati s takvim izmišljotinama! Do užasa koji nam se dogodio Ljubiša je bio normalan i dobar i muž i otac... A šta se s njim tog jutra desilo, prosto ni sama ne mogu da shvatim - priča Javorka.Njena ćerka Zorica Lazić takođe kaže da je porodica izuzetno potresena raznim neistinama.
- I nas je zadesila velika tragedija koju ništa nije naslućivalo. Iako verujem da to tog dana nije bio moj tata, svesna sam činjenice da je moj otac čovek koji je izvršio taj zločin. Nas dovoljno boli ova naša istina da je naš tata taj koji je pobio pola sela, pa nam ne trebaju te neistine, kaže Zorica, koja je u sredu iz sela Jagnjilo dovela majku u Veliku Ivanču zbog Markovdana.
- U sredu je bio Markovdan. Zapalili smo sveće na groblju i došli kući u selo da upalimo slavsku sveću. Kad sam je upalila, ko po običaju sam krenula kod Velje i Olge... Onda sam se trgla i shvatila da ih više nema. Verujte mi, i nama je stvarno teško. Teško nam je kad pogledamo sve komšije i rođake koji su bili žrtve, a počinilac zločina je iz naše kuće..., uz uzdah zaključuje Javorka.
Njen suprug Ljubiša kobnog dana ubio je hicima iz pištolja njihovog sina Branka (42) i svoju majku Dobrilu (83), a potom i njihove rođake i komšije Mikaila (61) i Milenu (61) Despotović, njihovog unuka Gorana (24) i njegovu ženu Jovanu (21), kao i njihovog sina Davida (2), u kući Stekića Danicu (78) i Draganu (50), potom Ljubinku (64) i Miloša Ješića (48) i na kraju bračni par Velimira (78) i Olgu Mijailović (79). Javorka, u koju je pucao dva puta, pravim čudom je preživela, dok je Bogdanović na kraju presudio i sebi metkom u glavu i tri dana kasnije preminuo u Urgentnom centru.
Kao razlog njegovog krvavog pira spominjali su se pogoršano ekonomsko stanje porodice, ali i drugi problemi, međutim, istinu je, po svemu sudeći, poneo sa sobom u grob.Slavska sveća, a nigde domaćina!Iako je Markovdan seoska slava u Velikoj Ivanči, većina kuća u kojima je Bogdanović pobio 13 ljudi mahom je izgledala sablasno, a gotovo ni iz jedne nisu se čuli glasovi.
U kući Despotovića, u kojoj niko nije preživeo, rođaci su upalili slavsku sveću, a slično je i u ostalim, osim kuće Ješića, ispred koje je zavijao pas. Aleksandar Stekić, koji je kobnog dana spavao na spratu kuće u kojoj su ubijene njegova majka i baka, juče je samo slegnuo ramenima.
- Ne znam ni danas zašto... Istina je otišla u grob zajedno sa Ljubišom i nećemo je nikada saznati. Obeležio sam Uskrs, pa slavu... I sve je prazno, mame nema... Bogdanoviće srećem na groblju, javimo se jedni drugima. I oni su žrtve isto kao i mi - kaže Stekić.
Slava Markovdan obeležena u tišini i suzama
Nikad tužnije nije obeležena krsna slava Markovdan u zaseoku Prevale u Velikoj Ivanči, gde je proteklo mesec dana od stravičnog zločina koji je ovo mesto ostavio bez trinaest njegovih stanovnika.
Slavski sto u kući Radoja Stekića postavljen čeka goste koji će ove godine ćutati.
Dve čitulje - njegove majke Danice i supruge Dragane napolju i Daničina fotografija pored koje gori mala sveća, svedoče o danu koji im je preokrenuo živote. Radoju ne treba mnogo da zaplače čim pomene suprugu, za koju kaže da mu je ništa i niko ne može zameniti. Da je živa, prekjuče bi proslavila 50. rođendan.
- Poljubio sam Draganinu sliku i onda upalio sveće. Svake godine smo ih zajedno palili, više nećemo nikad. Ja sam se izgubio, ne znam ni kud idem ni šta radim. Primam goste, ali teško mi je. Doći će rodbina, a po četrdeset ljudi je ovde slavilo uz dve muzike - kaže Radoje.
Nedaleko u staroj majčinoj kući na ubijenu Danicu uspomenu čuva njegov brat Radoslav.
Postavio je sto, ali od gostiju ima samo bratanca Aleksandra, sina Radojevog. I uspomenu na majku.
