PAKAO EVROPSKIH ZATVORA, OBRAČUNI S TITOVIM AGENTIMA I POBUNA U ZABELI: Šok ispovest Miloša Bjelivuka: Od milionera u Briselu do člana terorističke organizacije

U posleratnoj Jugoslaviji, bežanijska periferija Beograda bila je poprište drame i nemaštine kakve danas teško možemo da zamislimo. Upravo tu, 1947. godine, započinje životna priča Miloša Miše Bjelivuka, čoveka koji je, prema sopstvenim rečima, još kao petogodišnji dečak morao da krade voće i povrće iz komšijskih dvorišta da bi preživeo. Od tog ranog bežanja od gladi i bede, preko prvih kontakata sa kriminalom u tinejdžerskim danima, pa sve do kasnijeg "divljanja" po evropskim metropolama, Bjelivuk je prošao gotovo nezamisliv put.

Ono što je na samom početku njegove ispovesti šokiralo, jeste Bjelivukova tvrdnja da ga je, zbog nemaštine neposredno posle Drugog svetskog rata, majka htela usmrtiti čim se rodio. Kako kaže, majka je bila iscrpljena i već je imala nekoliko dece, a živeli su u ekstremnoj bedi:

- Moja majka je već za vreme rata i pre rata rodila četvoro dece, ali posle hrana nije postojala. Kad sam se rodio, ona je tražila od mog oca da me ubije, da mi "zavrne šiju", jer jednostavno nije više bilo načina da još jedno dete prehrane - priča Bjelivuk, dodajući da je otac ipak uspeo da izmoli majku da ga ostavi u životu.

Samo šest meseci kasnije, kaže da ga je starija sestra Dragica slučajno ispustila iz ruku, prilikom čega mu je slomljena kičma. Zbog posledica te teške povrede, do druge godine života proveo je, kako tvrdi, gotovo nepokretan, da bi tek kasnije mogao donekle normalno da hoda.

Ipak, okolnosti su ga veoma rano naterale da se snalazi kako zna i ume:

- Kao dete, morao sam da kradem voće i povrće po komšijskim dvorištima. Bili smo gladni. To je bila hrana kojom sam preguravao dan - kaže on.

TINEJDŽERSKE GODINE: TUČE, KRAĐE I POJAVLJIVANJE LJUBE ZEMUNCA

Kako Bjelivuk ističe, adolescenciju je proveo u društvu problematičnih vršnjaka s bežanijske strane Novog Beograda. Među njima je bio i kasnije čuveni Ljuba Zemunac, s kojim je, kaže, još kao petnaestogodišnjak organizovao grupne tuče i sitne krađe:

- Mi smo već bili mali razbojnici, a u ono vreme, ako si hteo dobar auto da voziš, morao si da ga ukradeš ispred neke ambasade. Vozili bismo ga dok ne potrošimo gorivo, a onda bismo ga ostavili.

Zajedno s Ljubom i drugarima, Bjelivuk je izgradio ime na ulici, i to upravo snagom i spremnošću na tuču. Ipak, vrlo rano zaključuje da mu je život na ulici premali i da želi da vidi svet. Tako najpre odlazi u Italiju:

- Godine 1962. ili 1963, Tito je omogućio da svi koji hoće mogu da uzmu pasoš i odu iz zemlje. Bio sam maltene klinac, ali sam uspeo da pribavim dokumenta. Prvi put je to bilo turistički, ali kada sam video kako sve funkcioniše, više se nisam vraćao na stari način života - seća se on.

PUT KA FRANCUSKOJ LEGIJI STRANACA: OČEKIVANJE DISCIPLINE, PRONALAŽENJE RAZOČARENJA

U Italiji, Bjelivuk nije dugo ostao, jer se ubrzo zaputio u Marsej, sa namerom da ispuni san, odnosno da postane vojnik francuske Legije stranaca. Na železničkoj stanici u Marseju ugledao je plakate, o kojima priča:

- Na bilbordima su bile slike egzotičnih ostrva, Tahiti, devojke sa cvećem. Meni je to zvučalo primamljivo, a voleo sam vojsku od malih nogu. Prijavio sam se i primili su me oberučke, čak su mi promenili ime i prezime u Mirko Bilkić.

Međutim, vrlo brzo shvata da uslovi nisu onakvi kakvim ih je zamišljao, reč "disciplina" koristila se, ali po njegovim rečima, radilo se o potpuno drugačijem shvatanju vojske. Ono što ga je posebno razočaralo bile su, kaže, "nemoralne pojave i odnosi između pripadnika". Kada je dobio priliku da ode, iskoristio ju je pozivajući se na deformitet kičme iz detinjstva:

- Doktor je video moju povredu na leđima i postavio dijagnozu da nisam sposoban za ozbiljan vojni angažman. Nakon samo nekoliko meseci, izašao sam napolje, srećan što ne moram da ostanem pet godina.

KAKO JE FLN POSTAO SUDBINA

Napustivši Legiju, put ga vodi u Belgiju, u Brisel, grad koji Bjelivuk opisuje kao tadašnji „najbogatiji u Evropi“. U brojnim noćnim klubovima i barovima, upoznao je razne ljude, a ključan susret dogodio se kada mu je jedan španski prijatelj, Fernando, ponudio da se uključi u FLN (Front nacionalnog oslobođenja), organizaciju koja se borila za nezavisnost Alžira i delovala na teritoriji više zapadnoevropskih zemalja:

- Ljudi mi kažu "To je teroristička organizacija", ali za mene je FLN bio oslobodilačka vojska Alžira. Oni su vodili rat protiv Francuske i prebacili svoju borbu i u Evropu. Trebalo im je dosta novca da bi finansirali ljude i oružje. Kada sam ušao među njih, odmah su mi pružili i zaštitu, i novac, i mogućnosti. Dobio sam i kuću u Briselu na četiri sprata, restoran, pa čak i diskoteku. Ali to nije bio običan poklon, očekivali su lojalnost i da se vratim s "dobitkom" u zajednički fond - priča Bjelivuk.

Saradnja s FLN-om značila je i oružane akcije, pljačke, pretnje i sukobe sa policijom. Kaže da je često, u strahu za sopstvenu bezbednost, sa sobom nosio oružje, budući da je "u svakom podrumu organizacije bilo nagomilano oružje u tonama".

SUKOBI S JUGOSLOVENSKIM AGENTIMA I OBRAČUNI U AMSTERDAMU

Među najopasnijim situacijama kojima se Bjelivuk izložio svrstava se obračun s jugoslovenskom tajnom policijom i čuvenim Slobodanom Mitrićem, zvanim Karate Bob:

- On je sam priznao u knjizi da je izvršio 36 političkih ubistava. Bio je deo jugoslovenskih službi koje su u to vreme eliminisale ljude širom Evrope. Nismo mi bili njihova primarna meta, ali kada su shvatili da sam s FLN-om, postalo je opasno. Došlo je do sukoba jer smo mi u Amsterdamu hteli da izvučemo veću sumu novca iz jednog supermarketa, a on se tu pojavio s nekom ekipom -objašnjava Bjelivuk.

Prema njegovim rečima, iz tog obračuna je izašao živ samo zahvaljujući dobrim obaveštajnim kanalima i činjenici da je bio naoružan do zuba. No, sukob s jugoslovenskom službom primorava ga na skrivanje i učvršćuje njegovu vezu sa FLN-om, koji mu garantuje zaštitu.

KRVAVA POBUNA U ZABELI: RAT S KOMUNISTIČKIM SISTEMOM

Počev od 18. godine, Bjelivuk tvrdi da je gotovo neprekidno bio zatvaran, bežao, pa ponovo bio vraćan u zatvore širom Evrope. Razne države su ga osuđivale na duge kazne, a ukupno je, prema sopstvenom priznanju, proveo 35 godina iza rešetaka. Ipak, jedan od događaja koji je posebno uzburkao javnost, vezan je za Zabelu – ozloglašeni zatvor u SFRJ, u kojem je 1977. godine izbio krvavi revolt zatvorenika:

- U komunističkim zatvorima zlostavljanje je bilo svakodnevno. U Zabeli se događalo da stražari, njih desetorica, vežu čoveka za radijator i toliko ga tuku po bubrezima da ovaj posle par meseci umre od posledica. Ljuba Zemunac i ja dogovorili smo se da im "zapržimo čorbu". Skupili smo jaku ekipu, zauzeli sedmo odeljenje i tri dana držali pobunu. Bio je to otvoreni udar na Titovu policiju. Hteli smo da promenimo sistem i da pokažemo da više ne mogu da nas gaze i batinaju nekažnjeno - navodi on.

Ova pobuna, kako tvrdi, dovela je do promena u zatvorskim pravilima i smanjenja brutalnih kazni, ali ga je obeležila kao jednog od najopasnijih zatvorenika tog perioda. Prebacivali su ga u različite ustanove, od kojih je iz mnogih uspevao da pobegne, "više puta nego što mogu da izbrojim“, kaže Bjelivuk.

"ANĐELI SU ME SPASAVALI IZ NOVIH NEVOLJA"

U završnom delu intervjua u emisiji „Crna Hronika“, Bjelivuk je poručio da ni višečasovni razgovor ne bi mogao da obuhvati sve ono što je prošao:

- Kad čovek odrasta u bedi, vrlo rano shvati da mora sam da se pobrine za sebe. Da je samo jedan od mojih "anđela" odustao, odavno bih bio pod zemljom. Ovako i sa 80 godina još tragam za nekim smislom u svemu što se desilo. Bio sam dete koje je jedva preživelo petu godinu, pa kasnije terorista, razbojnik, zatvorenik, član oslobodilačke vojske, učesnik pobune, a sve je to samo jedan delić mog života.

On tvrdi da ima i danas svoje uverenje da većinu poteza nije povlačio iz čistog kriminalnog motiva, već "iz borbe za opstanak i prkosa prema komunističkom režimu, ali i prema čitavom sistemu koji mu je još od rođenja bio neprijateljski nastrojen“.

Međutim, životna priča Miloša Miše Bjelivuka nedvosmisleno ostaje obeležena ozbiljnim kršenjima zakona, oružanim pljačkama, višestrukim zatvorskim kaznama i bekstvima, ali i redovima u kojima otvoreno osuđuje nasilje koje je sam doživeo, naročito u jugoslovenskim i drugim evropskim zatvorima.

Koliko je toga tek ostalo neispričano, i da li će se priča o Milošu Miši Bjelivuku naći u nekoj filmskoj verziji, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno, u vremenu kada je posleratna Jugoslavija proživljavala teška iskušenja, Bjelivuk je izabrao put kriminalca i plaćenika, a kako sam tvrdi, to je bio jedini način da "nastavi da živi".

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Kurir televizija je dostupna na kanalu broj 109 za korisnike MTS Iris TV, na kanalu 9 za korisnike m:SAT TV, Supernova i Yettel Hipernet TV, na kanalu 108 za korisnike BeotelNet, na kanalu 8 za korisnike Orion telekoma i na kanalu broj 112 za korisnike Sat-trakt na teritoriji Srbije, u okviru platforme M:tel u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i MTEL Global u dijaspori, kao i na aplikaciji Arena Cloud.

Kurir.rs