"ISTINU O OTETIM BEBAMA, REKAO MI JE PROFESOR PRE SVOJE SMRTI"! Predstavnici Udruženja roditelja nestalih beba u emisiji "Crna hronika" otkrivaju detalje
U "bebi aferi", koja ni nakon formiranja anketnog odbora, izmena starih i donošenja novih zakona još nije dobila epilog, sagovornici iz Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine svedoče o borbi koja i dalje traje.
Ana Pejić, sekretar Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine, govorila je za emisiju "Crna hronika", koja se emituje na Kurir televiziji.
- Babi afera se pojavila 2002. godine. Pojavila se u velikom broju. Roditelji su prosto buknuli sa zahtevom da im se kaže šta se desilo s njihovom decom koja su navodno preminula po porodilištima Srbije, od tamo nekih, da ne kažem, 50. godina do danas. Veliki broj roditelja se okupio, veliki broj roditelja se udružio, organizovao se i došlo je do organa uprave ove države, do Skupštine, 2005., 2006., 2007. godine čak je formiran i anketni odbor u Skupštini Srbije koji je imao zadatak da istraži i ispita slučaj otetih beba - rekla je Pejićeva i dodala:
- Otprilike oko 300 predmeta su uzeli po raznim krajevima Srbije i doneli su fantastične odluke. Izveštaj anketnog odbora je izašao na sednici Skupštine Srbije i jednoglasno je usvojen. Međutim, tuga je što nikada te odluke nisu sprovedene u delo. 2020. godine napokon donose zakon koji se zove "Zakon o utvrđivanju činjenica šta se desilo sa navodno otetom decom", a mi ga zovemo "Zakon o otetim bebama".
Kao lekar i profesor Medicinskog fakulteta u penziji, Goran Belojević odlučio je da podrži roditelje koji sumnjaju da su im bebe po rođenju otete. Na osnovu stručne analize brojnih slučajeva, uveren je da nije reč o pojedinačnim propustima, već o organizovanom i dugogodišnjem zločinu.
- Ja sam redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji. U udruženje Otete Bebe Vojvodine, pridružio sam se iz dva razloga. Jedan je lična priča, koja je slična pričama majki u ovom udruženju i o tome neću govoriti ovoga puta. Drugi, mnogo važniji razlog je Hipokratova zakletva koju sam kao lekar položio i shvatio sam kao svoju obavezu da pomognem ovom udruženju tako što ću sa stručne strane izučiti veliki broj slučajeva otimanja novorođenčadi u porodilištima Srbije. Imao sam uvid u otprilike oko stotinu različitih slučajeva i potpuno sam se uverio da je istina da se radi o organizovanom i dugogodišnjem zločinu. Pored toga, pokojni profesor Branimir Radoslav Goldner, koji je bio šef katredre za radiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, pred smrt mi je rekao da je iz razgovora sa svojim drugovima koji su radili kao načelnici porodilišta u Srbiji, saznao i potpuno uveren zna da je to sve istina - kaže Belojević i dodaje:
- To je i obelodanio u svojoj knjizi. Ono što je zajedničko za sve ove slučajeve je da nema nigde leša bebe. Znači, sa različitim izgovorima, majkama je objašnjeno da ne mogu dobiti leš od bebe koja je umrla. Bilo da je ona kao spaljena ili da je kao sahranjena negde, u krugu bolnice ili negde, ali ne znaju gde. Dakle, to je prvo i osnovno. Nema leša, to znači da te bebe jednostavno nisu umrle, one su nestale, odnosno otete su. Ima tu i drugih zajedničkih stvari kao što je otimanje beba noću, što je naravno najpogodnije tada jer je najmanji broj svedoka prisutan. Zatim saopštavanje vesti o umrloj bebi u rano jutro i davanje sedativa majkama gotovo redovno, bez ikakve potrebe, da bi jednostavno bile šamucene i da ne bi mogle da protestuju zbog toga što se njima desilo.
Milan Stojanović, predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine, u ovu borbu ušao je iz ličnih razloga. On je čovek koji je uspeo da ''dešifruje'' gde mu se dete nalazi i pronađe ga Grčkoj, ali danas govori u ime stotina roditelja koji i dalje tragaju za istinom.
- Diplomirani sam inženjer elektrotehnike i trenutno obavljam funkciju u udruženju kao predsednik udruženja "Otepiha beba Vodboda." U ovu aferu sam ušao iz ličnih razloga, zbog toga što imam svoj slučaj, o kome vam neću sada pričati, već ću vam dati neku retrospektivu uopšte događaja o bebi aferi i gde se mi danas nalazimo posle skoro tri decenije. Od 2002. aktivno ova afera traje sve do danas. Posle 5. oktobra, kada je društvo krenulo u nekakvom zanosu ka svom ozdravljenju, tada je najveći broj roditelja počeo da sumnja da su njihova deca, koja su navodno preminula, uopšte došla do činjenica i do saznanja da ona nikada nisu stigla na groblje, da nisu nikada sahranjeni i nisu nikada ni krenuli - rekao je Stojanović i dodao:
- Dalje, sve te sumnje su dovele do formiranja anketnog odbora koji je 2006. godine doneo neke važne zaključke koji se, nažalost, ni dan danas ne poštuju. tada je utvrđeno nesporno da postoje velike obstrukcije u radu MUP-a, velike obstrukcije u radu Višeg javnog tužilaštva, osnovnih javnih tužilaštava i obstrukcije u radu sudova. Zbog svega toga i zbog sporosti u samom rešavanju slučajeva, Zorica Jovanović iz Srbije je 2013. godine dobila presudu Evropskog suda za ljudska prava u kojoj se kaže da u njenom, kao i svim ostalim slučajevima koji su slični njenom, sistemski država ima obavezu da kaže gde se nalazi njihovo dete, ako je živo gde se nalazi, odnosno ako je mrtvo gde je sahranjeno ili kremirano. Država Srbija se dosta vadila, sam sistem se dosta vadio, i nikada nije ispoštovao tu odluku Evropskog suda za ljudska prava u potpunosti, već se nekom zamenom teza dolazilo do različitih rešenja.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
