"DUŠA MI JE TUŽNA, ALI TOPLA JER JE PUNA TEBE" Tinejdžer Luka iz Kraljeva poginuo u nesreći pre 14 godina, reči njegove majke teraju suze na oči

Maturant Luka Varevac (18) i prvotimac kraljevačkog kluba "Kraljevske krune", koji se takmičio u prvoj ligi Srbije u američkom fudbalu, poginuo je pre 14 godina u stravičnoj saobraćajnoj nesreći kada je krenuo na trening. Bol, tuga i neopisiva čežnja za njim i svemu što je mogao da bude svakodnevno kida dušu njegovoj porodici i prijateljima, a povodom godišnjice njegova neutešna majka Dragana objavila je nekoliko uspomena na društvenim mrežama. 

Duša mi je tužna

- Četrnaest godina, sine moj. Ruka se nije umorila od milovanja tvoje slike, ali je željna da te oseti, to drago lice i oštru kosu. Oči mi nisu presušile od suza iako sam ti obećala da neću plakati, ali su željne tog najlepšeg osmeha da zasija u njima. Duša mi je tužna, ali topla jer je puna tebe. Srce sporije kuca, previše ga je tuga potrošila, ali se nekom čarolijom dopunjava svakog dana, jer ne želiš da prestane da kuca. Kako bi onda kucalo tvoje da mene nema, kako bi ti živeo ovako snažno da ja ne dišem. Ko će drugi ako ne majka - piše na početku objave Lukine majke, gde dodaje:

- Obećala sam ti, sine moj. Ne smem nikada da odustanem. Nemoj mi reći da ne plačem, jer ne mogu da zaustavim ovu reku suza. Koliko sam te željna, samo da te zagrlim. Milo moje, dobro i nevino. Znaš koliko te često uz svoje molitve zamišljam na nebeskim poljima, u cveću i beskraju, nasmejanog I srećnog. I jedino što želim, jer znam da ne mogu da te vratim, jeste da budeš tamo srećniji od svih nas ovde. Da te ne muče moje suze i tuga, jer znam da znaš koliko se trudim da živim život sa osmehom, iskrenim kakav je tvoj bio, da volim onako kako si ti to umeo, i da verujem da će sve ovo jednoga dana biti izbrisano u beskraju. Da ćemo ponovo biti zajedno, zagrljeni sa dušama, bez bola i tuge. Ne priznajem rastanke i nikada neću, sine moj. Ja sam te rodila, ne mogu mi te uzeti zauvek. Volim te odavde do beskraja, tvoja Maki - piše u prvoj objavi na društvenoj mreži Instagram. 

Jak kao stena, a u duši mekan

Ispod ove objave samo su se nizali tužni komentari, a danas je osvanula još jedna objava od koje bi i najtvrđa srca brzinula u plač. 

- Avgust 2011. godina, vreli dan od ranog jutra. Veliki praznik Blaga Marija. Noć pre ostao je dugo sa svojim drugovima ispred zgrade. Kao da se opraštao sa njima. Bio je uzbuđen i srećan, čekao ga je trening nakon dvadeset dana mirovanja zbog povrede ramena. Mnogo je voleo Američki fudbal. Bio je jak kao stena, ali u duši mekan poput pamuka. Uspavao se. Obično sam ustajala da ga odvezem, ali tog jutra nije hteo. Bila sam bolesna i danima ležala, lomila me je visoka temperatura - navodi na počeku druge objave neutešna majka i priseća se kobnog jutra kada se njen život zauvek promenio. 

- Dan pre tog kobnog jutra bilo mi je bolje, pa sam zajedno sa Aleksom i njim otišla u grad, jer sam mu obećala novi telefon. Sećam se da smo sreli moju drugaricu, gledala nas je sa velikim osmehom. Rekla je da izgledamo kao drug i drugarica. Osećala sam se ponosno, više nego ikada. Čak i ta šetnja zajedno sa njima dvojicom bila mi je posebna, kao da sam znala da je poslednja.

Nismo se pozdravili

Kako je potom u svojoj bolnoj objavi dodala, imali su svoje rituale, ali tog dana su izostali. 

- Pre nego je izašao iz stana, došao je u moju sobu da mu namestim steznik za rame. Uvek smo se ljubili kada je odlazio iz stana, tog jutra nismo. Samo sam ga potapšala po ramenu i poželela sreću. Kasnio je na trening, javio je. Krenuo je biciklom, ali ne svojom koju je uvek vozio (ranije se bavio biciklizmom). Njegovu i dan danas ja vozim. Momak koji ga je sa kamionom usmrtio, kasnio je u putu isporuke. Kolega koji je bio u drugom kamionu pozvao ga je da stanu na pumpu i popiju kafu. Tu su se zadržali 15 minuta - navodi se dalje u objavi:

Jedina uteha...

- Od Lukinih stvari koje je imao sa sobom tog kobnog trenutka vraćeno mi je sve, osim krvave odeće. Iz bermuda su izvadili novac koji sam mu dala za doručak. Nije stigao da kupi i pojede. Stvari čuvam i dan danas. Ranac na kome je otkinut učkur i koji je dokaz da mu je prišao previše blizu i podvukao ga pod kamion. Jedina uteha mi je da je sve bilo u sekundi i da nije osetio bol. Sve ostalo zapisano na papiru obdukcionog nalaza pročitala sam jednom i nikada više. Dva dana nisam mogla da progovorim nakon što sam to čitala. Umrla sam tada drugi put.

Kako je potom dodala ova majka "saslušanja i lažna svedočenja, bahatu sudiju koja je pokazivala sve samo ne saosećanje prema njoj, lažna svedočenja kolege iz drugog kamiona, advokata okrivljenog za koga sam se svaki put pitala da li zna gde će mu duša, iznela je uz oca i brata". 

- Da niju bilo njih, ne znam kako bi sve to preživela. Sudiju su zamenikli i dodelili grugog, ali ništa više ni od njega nisam očekivala. Sve što sam želela je da ne lažu, ne izmišljaju, ne gove neistinu, jer moj Luka nije moga da im odgovori i kaže da to nije tako. A dobro smo znali da nije. Nije mi bilo bitno koliko će provesti u zatvoru jer to neće vratiti mog Luku. Ali verovala sam u pravdu zbog mladog života od 18 godina - navela je Lukina majka i objasnila da je kamiondžija osuđen. 

Obratila sam se samo jednom

- Osuđen je na godinu dana i šest meseci zatvora i sedam meseci zabrane upravljanja vozilom. Za jedan život od 18 godina. Za najlepši osmeh mog Luke. Nakon što ga je usmrtio dobio je ćerkicu, žena mu je bila trudna u trenutku tragedije. Nikad ga nisam proklela, niti mu poželela zlo. Samo sam mu se obratila nakon svega i rekla da želim da do kraja života, svake noći kad poljubi svoju ćerku i legne, pred očima mu bude Luka. Da ga nikad ne zaboravi.