"OTIŠLA SAM NA POSAO, A DECA SU MI IZGORELA U POŽARU!" Slavica je izgubila dvoje mališana a do poslednjeg dana se borila sama: Nisam imala ničiju pomoć!
Slavica Tofilović, ispričala je svoju potresnu ispovest u emisiji "Životne priče" koja se emituje na BN televiziji. U požaru u Boštanici izgubila je dvoje dece. Danas govori o ratu koji je trajao godinama – o nasilju, strahu i tišini koja ubija.
Uprkos svemu, ostala je uspravna. Njen život od rane mladosti obeležen je gubitkom, nasiljem, borbom za decu… a onda i najstrašnijim - požarom u kojem je izgubila Marka i Dušicu.
Svog tadašnjeg izabranika upoznala je sa 18 godina:
- Odrasla sam sa majkom i očuhom koji mi nikada nisu pružili podršku. Bila sam „višak u kući“. Umesto da mi kažu da se školujem ili radim, rekli su mi, udaj se. Tako sam i uradila. Prvi koji me pita, ja pristala. Mislila sam biće bolje. On je bio stariji deset godina. Nisam ga volela. Bila sam samo očajna da pobegnem od osećaja da sam nepoželjna u sopstvenoj kući. Prvi šamar sam dobila u trudnoći. U petom mesecu. Mislila sam „proći će“. Ali nije. Bilo je sve gore i gore - počela je Tafilović.
Rodila je Milicu. Rodila je Marka. I postala meta i njemu, i svekrvi.
- Za sve sam bila kriva. Za detetovu bolest srca, za siromaštvo, za svaki njegov pijan dan. Mama mi je rekla: „Ćuti, uživaj“, kad sam joj rekla da me tuče. Nemam podršku, oni znaju to. Zato udaraju još jače. Institucije tada nisu reagovale. Kad sam potpisala operaciju za moje dete da mu spase život, doživela sam najgore batine. Kako sam mogla da odlučujem? A dete bi umrlo da nisam.
Marko je preživeo tešku operaciju srca. Ali borba je tek počinjala.
- Radila sam tri posla da deca imaju hleb. On je pio. On je naređivao deci da mu donose čarape, cigare, kafu. Nije im bio otac, bio im je strah. Jedino što je deci bilo važno: kada će tata otići - da u kući bude mir. U novembru 2019. policija ga je privela zbog nasilja. Ostala sam sama sa troje dece u zimi. Ali makar je bilo tiho. Moj sin je rekao: „Imam svoj mir“.
Kobni dan
A onda 23. januar. Dan koji ne prestaje da traje.
- Spremila sam doručak, decu poslala u školu. Nacepala drva. Poljubila ih. Milici rekla da čuva brata i sestru. Otišla na posao. Tri sata posle - poziv koji je prelomio svet. Komšija: „Slavice, tebi gori šupa! Gde su ti deca?“ Ja kažem – u kući su. Nisu bila. Milica je nađena uspavana, zaledila se i ušla u kuću. Ali Marka i Dušice nema. Tražila sam ih po njivama, šumama, štalama. U glavi mi samo - zapalili šupu pa pobegli, plaše se batina… Nikad nisam pomislila…
Dva inspektora prišla su joj.
- „Slavice, imamo nešto da ti kažemo.“ Ja pitam: Gde su moja deca? Kažu: Našli smo ih. A ja ne čujem ništa. Kažem: Nisam kriva. Oni: Niko vas nije optužio. Ali ni deca nisu kriva…Sedam dana sam verovala da to nisu oni. Da su se sakrili. Da ću ih naći. I da ću ih zagrliti.
Slavica je izgubila dvoje dece. Niko nije došao da pomogne. Ni socijalno, ni porodica muža. Ni njegova majka. Ni njen brat.
- Padala sam u depresiju. Nisam jela. Nisam pila. Nisam mogla da gledam ljude. Želela sam da sebe ubijem i svoje poslednje dete povučem sa sobom.
Ruka spasa
A onda - jedna ruka spasa. Humanitarka Hajra:
- Ne znam kako me je podigla. Ne sećam se prvih susreta. Ali ona je jedina rekla „bićeš dobro“, kad drugi nisu smeli ni da me pogledaju.
Našla joj je posao. Slavica i Milica polako su učile ponovo da dišu.
- Milica ima 18 godina danas. Ima samo mene. Želim da joj omogućim da polaže vozački. Ona sanja, i ja moram da se borim za svaki njen san. Nekad se sakrijem u kupatilo da plačem. Vidim dete koje liči na moje. Čujem nečije godište i padnem. Gubitak ne prestaje. Samo naučiš da ga nosiš. Dvoje sam izgubila. Treće ne dam nikome.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
· Reaguj