"BRAT ME ZLOSTAVLJAO, A DRUGOVI SILOVALI! IZGUBILA SAM BEBU!" Jeziva ispovest Milice o porodičnom zlostavljanju: "Nisam smela da ga zovem tata"

Na svoj 17. rođendan Milica je bila žrtva seksualnog zlostavljanja i kao podrška ostalim žrtvama odlučila je da pokrene udruženje koje pomaže devojkama i ženama koje prolaze kroz sličnu ili istu situaciju.

- Kada su me pre ljudi pitali da li sam dobro ili kako sam, smetalo mi je jer nisam znala šta da im odgovorim, međutim kako vreme prolazi postala sam imuna na to pitanje. Ima ljudi koji na neki način preozbiljno shvate celu situaciju i pokušavaju nasilno da ti pomognu i da ti budu spasioci, i onda to bude veliko opterećenje - rekla je Milica za D-Cast.

Nisam prihvatala ničiju pomoć

Shvatila je da sama ne može potpuno da se izbori sa traumom i da je terapija bila ključna da pronađe pravac i olakša sebi dalji život.

- U jednom trenutku nisam prihvatala ničiju pomoć i htela sam sama psihički da prođem kroz ceo taj period i da prihvatim tu činjenicu, ali kada je život krenuo dalje da se odvija sa jednim konstantnim obrascem ponašanja gde sam ja konstantno bila žrtva u svakom odnosu onda sam potražila terapeuta i shvatila da je do mene.

Oduvek sam bila na strani terapije i činjenica jeste da čovek sam sebi može da pomogne ali ti je potreban neko ko će ti dati vetar u leđa i usmeriti u pravi smer jer to nisu teme koje ti možeš u potpunosti sam da isprocesuiraš. Da mogu da vratim vreme rekla bih sebi da je odlazak kod terapeuta i razgovor o tome jedini način da sebi olakšam put ali pitanje je da li bih ja sebe u tom trenutku poslušala - objasnila je Milica i dodala:

- Ljudi kod terapeuta ne idu iz dva razloga, prvi je ako odeš kod terapeuta i pomiriš se sa činjenicom da si imao taj problem ti sebi priznaješ da nemaš vrednost jer žrtva na takav način razmišlja, jer ako sam ja priznala da sam bila maltretirana i zlostavljana onda sam vrlo glasno stala iza toga da sam igzubila vrednost a ovako ako ja na neki svoj način to potiskujem onda se nekako nosim sa tim, a zapravo se sve to samo gomila dok ne dođe do tačke pucanja i drugi razlog je ono pitanje:

"Da li će mi verovati?", šta ako je taj terapeut muškarac i kaže mi da je ipak možda u meni problem. Žrtve najčešće krive sebe za situacije koje su im se desile i retko kad će ona da kaže da je odgovornost na toj osobi a ne na njoj. 

Kompleksno detinjstvo i odrastanje pod staklenim zvonom

Odrasla je u složenoj porodičnoj situaciji, maštajući o ocu koji je nikada nije došao videti.

- Dolazim iz Kraljeva iz vanbračne zajednice i priča sa mojim ocem je jako komplikovana jer je on bio naš kućni prijatelj. Moj otac je bio osoba koja je vodila dvostruki život, bio je sa mojom mamom od njene 17. godine i dedin najbolji prijatelj ali se za to nije znalo tj. deda nije imao pojma ko je moj otac i kada je saznao moj deda je 10 dana nakon toga preminuo.

Stvarala sam sebi priče u glavi kako je moj otac u Švajcarskoj, kako tamo ne rade telefoni i da će on doći kući kada ja krenem u prvi razred da me vodi u školu ali nikada nije došao - kaže Milica i dodaje:

Iako je odrasla uz oca koji je bio prisutan, nikada ga nije smela zvati „tata“ i odrastanje je proživela u složenoj porodičnoj dinamici.

- Posle bombardovanja sam saznala ko mi je otac i to je za mene bio veliki šok jer sam saznala da je on svakodnevno bio prisutan u mom životu ali da ja njega ne smem da nazovem tata.

Ja sam njega mnogo volela i zvala sam ga "Badžo" jer me je branio od babaroge, bio je tu, igrao se sa mnom i bio je jedan od naših najboljih kućnih prijatelja ali se do poslednjeg dana nikada nije postavio kao moj tata. Sa druge strane, odrastala sam u takvoj sredini gde je moj deka bio imućan i čovek na položaju u to vreme - rekla je Milica za D Cast i dodala:

 - Odrastala sam pod staklenim zvonom gde mi je sve nekako bilo isplanirano jer su se devedesetih krala deca imućnih ljudi i kretanje mi je bilo ograničeno tj. smela sam da se družim samo sa decom njegovih kućnih prijatelja i sa devet godina sam već znala sve da spremam u kuhinji.

Moja majka posle mog oca nije nikog imala ali je bila neko ko se mnogo plašio svog oca jer je njegova reč uvek bila poslednja. Sa treće strane, taj obrazac koji je možda kreirao u meni nešto što odašilja osobu koja privlači nasilje je i krenuo iz detinjstva jer sam ja od svoje 5 do 15 godine bila žrtva seksualnog nasilja od strane brata od tetke. Roditelji moraju da slušaju svoje dete i da se bave njihovim reakcijama jer ono ne zna uvek da ispolji ono što se dešava.

Kurir.rs/HYPE TV