KURIR BIO U POSETI NAJČUVANIJEM ZATVORU! OSTAVITE SVU NADU, VI KOJI ULAZITE: Kako izgleda život u Alkatrazu, u kome boravi Milorad Ulemek Legija (FOTO/VIDEO)
Iako je već više od šest decenija van upotrebe, čuveni zatvor Alkatraz i dalje je obavijen velikim misterijama. Svakako je najintrigantnija ona da li je iko pobegao sa ovog malog ostrva u zalivu San Franciska okruženog hladnom vodom, stenama i jakim strujama.
Takva misterija, međutim, ne važi za srpski pandan nekada najbezbednijem zatvoru u SAD.
I dok je originalni Alkatraz bio u funkciji skoro 30 godina, ovaj srpski krcka prvu polovinu tog perioda, pošto je u funkciji od 2010. godine. Kurir je imao priliku da uoči samog otvaranja poseti "srpski Alkatraz".
Najopasniji osuđenici
Srpski Alkatraz je popularan naziv za Posebno odeljenje Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu, namenjeno za smeštaj osuđenika za najteža krivična dela, organizovani kriminal, kao i za one koji predstavljaju visoku bezbednosnu pretnju.
Neki ga zovu i zloglasni sedmi paviljon.
Sve u svemu, važi za najbezbedniji zatvor na Balkanu, sa strogim merama obezbeđenja, visokim zidovima i elektronskim nadzorom.
Svakako, trenutno najpoznatiji stanovnik je Milorad Ulemek Legija.
Sedmi paviljon se nalazi daleko od očiju javnosti, praktično je zatvor u zatvoru. Ulazak u Zabelu i dalje ne nagoveštava da se u njegovom srcu nalazi upravo Alkatraz.
Dva prstena bezbednosti
Sam ulaz u Zabelu je veoma rigorozan, prolazi se kroz dva prstena bezbednosti i KD vrata, odnosno metal-detektor.
Tek onda se stiže do „zatvora u zatvoru“, opasanog visokim zidovima i metalnom kapijom iza koje slede nova KD vrata. Pored detektora za metal, tu je još rendgen aparat, kao i platforma za proveru vozila. Takođe, zatvor je opremljen i ometačima signala mobilne telefonije.
Impozantna dvospratna građevina, koja se prostire na 2.200 kvadratnih metara, ima sve uslove da opravda epitet najbezbednijeg zatvora na Balkanu.
Da se tokom šetnji odvrate misli o potencijalnom bekstvu, brinu se zidovi visoki šest metara na čijem vrhu se nalazi bodljikava žica, i čelične žičane ograde koje se nalaze iznad čitavog prostora van zgrade. Tako se obeshrabruje bilo kakav pokušaj oslobađanja iz vazduha. Tu su i karaule, u kojima se nalaze naoružani stražari koji nadgledaju prostor, a imaju i opciju šetnje po pomenutim zidovima.
Svaki korak osuđenika, pogotovo i najmanje približavanje zidovima, prati istovremeno po nekoliko bezbednosnih kamera. U ovom zasebnom delu svaki pokret prati više od 250 video-kamera, a stražari sve nadgledaju na velikim plazma ekranima. Mislilo se i na bezbednost stražara, pa se prilikom projektovanja ovog objekta vodilo računa da straža na svakom spratu u slučaju pobune može potpuno da se izoluje neprobojnim vratima.
Objekat sa 60 ćelija
Sedmi paviljon čini 60 ćelija koje se nalaze u četiri odvojene celine u dva krila zgrade. Na taj način sprečena je mogućnost da se u zajedničkim prostorijama nađu pripadnici istih kriminalnih grupa.
Zatvorenici najveći deo vremena provode u ćelijama površine šest-sedam kvadratnih metara. Prostorija je opremljena krevetom, stolom, stolicom, kasetom za odeću i obuću, umivaonikom, čučavcem i tuš-kadom. Televizor, računar ili radio su dozvoljeni bez interneta.
Iz svake ćelije se kroz mali prozor i guste rešetke na njemu vidi dnevna svetlost, ali je ona prožeta slikama zidova i bodljikave žice.
Pravila kućnog reda nalažu da zatvorenici ustaju u šest ujutru, a da se svetla gase u 23 sata.
Zakon predviđa da osuđenici dnevno provedu dva sata na svežem vazduhu, i to u grupi do pet ljudi. Nekim osuđenicima je namenjena isključivo solo šetnja.
Bez „ljubavne sobe“
Zatvorenicima je za korišćenje namenjena samo jedna zajednička prostorija, i to prostor za rekreaciju. Ali ni u ovom slučaju nije moguće da boravi u isto vreme više od nekoliko ljudi.
Pošta osuđenika se čita, a svi telefonski razgovori slušaju.
Posete najbližih članova porodice su dozvoljene jednom mesečno. Naravno, sud može da dozvoli izuzetke.
Srpski Alkatraz nema „ljubavnu sobu“. Fizički kontakt tokom poseta je nemoguć. Zatvorenici mogu da pričaju sa svojim bližnjima isključivo kroz pancirno staklo, putem interfona.
Sedmi paviljon ima zasebnu kuhinju, biblioteku, prostoriju za posete, trpezariju, vešeraj i bolnicu, tako da njegovi stanovnici nemaju nikakvog kontakta sa ostalim osuđenicima Zabele.
U tekstu su korišćeni arhivski snimci i fotografije.
