OVO JE MONSTRUM! PRVI DOBIO NAJSTROŽU KAZNU ZATVORA U SRBIJI: Prošlo 25 godina od najjezivijeg zločina - telo devojčice (15) slučajno pronašli psi lutalice!
April 2001. godine zauvek je ostavio mračan trag u malom šumadijskom selu Parcani, nedaleko od Ralje. Zločin koji je tada potresao javnost Srbije bio je ubistvo petnaestogodišnje Dušice Ilić, čija je smrt razotkrila i zastrašujuću prošlost njenog ubice, Gorana Ilića. Njegovo hapšenje i kasnija presuda označili su prekretnicu u domaćem pravosuđu - izrečena mu je prva maksimalna kazna od 40 godina zatvora.
U svega desetak dana, miran seoski život pretvoren je u niz događaja koji su prevazišli i najcrnje slutnje.
Sudbina Dušice Ilić ostaje simbol brutalno prekinute mladosti. Kao učenica prve godine Srednje frizerske škole u Beogradu, svakodnevno je putovala autobusom do Ralje, a zatim pešačila nekoliko kilometara do kuće u Parcanima. Taj put, koji je do tada bio rutina, postao je koban 4. aprila 2001. godine.
Tog dana ju je presreo njen komšija, Goran Ilić. Sačekao je trenutak i napao je. Postoje indicije da se očajnički borila - pronađeni tragovi, poput sata koji je verovatno strgnula sa njegove ruke, svedoče o njenom pokušaju da se odbrani.
Nažalost, nije imala šanse protiv njegove sile. Usmrtio ju je udarcima kamenom u glavu, a krvavi zločin se tu nije završio. Naknadno je utvrđeno da je izvršio i seksualno nasilje nad njenim telom, koje je potom ostavio u kanalu pored puta. Nakon svega, vratio se kući i pokušao da ukloni tragove.
Porodica je brzo primetila da nešto nije u redu. Nestanak je prijavljen, ali su, prema rečima rodbine, u početku naišli na nerazumevanje i birokratske prepreke. Tek nakon insistiranja i činjenice da je reč o maloletnoj osobi, potraga je pokrenuta ozbiljnije.
Jedanaest dana kasnije, na Uskrs, stigla je najteža vest. Telo devojčice pronađeno je u rastinju pored vode, i to slučajno - otkrili su ga psi lutalice.
Istorija nasilja koja nije zaustavljena
Ubrzo nakon pronalaska tela, 19. aprila, Goran Ilić je uhapšen. Istraga je otkrila da se iza njega nalazi dug i uznemirujući niz krivičnih dela.
Još kao maloletnik bio je sklon kriminalu, zbog čega je završio u vaspitno-popravnom domu u Kruševcu. Međutim, prvi težak zločin počinio je 1984. godine tokom odsustva. Na Avali je ubio ženu, majku dvoje dece, a potom nad njenim telom izvršio seksualno nasilje, i to više puta.
Za taj zločin osuđen je na 15 godina zatvora. Uprkos brutalnosti dela, to je tada bila maksimalna kazna za ubistvo.
Ni zatvor ga nije sprečio da nastavi sa nasiljem. Tokom izdržavanja kazne u Zabeli, ubio je još jednog osuđenika. Ukupna kazna mu je tada povećana na 20 godina, ali je amnestijom 1990. godine smanjena. Zbog toga je na slobodu izašao već 2000. godine, nekoliko godina ranije.
Nastanio se upravo u Parcanima, bez posebnog nadzora, iako je njegova prošlost bila dobro poznata. Istražitelji su kasnije jasno ukazali da je reč o osobi sa ozbiljnim psihopatološkim osobinama.
Suđenje je izazvalo ogromnu pažnju javnosti. Očekivanja su bila jasna - tražila se najstroža kazna.
Dana 31. maja 2002. godine, sud je doneo odluku da Goran Ilić bude osuđen na 40 godina zatvora, što je tada bila maksimalna kazna nakon ukidanja smrtne kazne.
Sudija je tokom izricanja presude otvoreno ukazao na nedostatak kajanja kod optuženog, koji je tokom celog procesa ostao hladan i bez reakcije. Njegovo ponašanje dodatno je učvrstilo sliku o čoveku koji ne pokazuje ni trunku svesti o težini svojih dela.
Ova presuda predstavljala je pokušaj sistema da odgovori na zločin izuzetne brutalnosti, ali i priznanje da postoje pojedinci kod kojih je mogućnost rehabilitacije krajnje upitna.
Strah, teorije i otvorena pitanja
U atmosferi šoka i straha, među meštanima i širom javnošću pojavile su se različite teorije. Neki su spekulisali o mogućoj povezanosti sa sektama, posebno zbog vremena kada je telo pronađeno, na Uskrs.
Ipak, porodica žrtve nije verovala u takve tvrdnje. Ostalo je pitanje da li je reč o slučajnosti ili nečemu drugom, ali bez konkretnih dokaza, te pretpostavke nikada nisu potvrđene.
Ovaj slučaj otvorio je i širu društvenu raspravu: da li su postojeće kazne dovoljne za ovakve zločine, da li amnestije treba da važe za najteže prestupnike i kako sprečiti da osobe sa ovakvom prošlošću ponovo dobiju priliku da ugroze nečiji život.
