"GLEDALA JE KAKO TUKU NAŠE DETE I NIJE REAGOVALA" Šok ispovest "žestokog momka" 90-ih: "Nisam znao da su policajci, upucali su me, imao sam kliničku smrt"
Važio je za "žestokog momka" 90-ih godina u beogradskom kriminalnom podzemlju, preživeo je nekoliko pokušaja likvidacije. Nakon izlaska iz zatvora počela je njegova najveća životna borba: tražio je starateljstvo nad svojim devetogodišnjim sinom, kog su majka i očuh mesecima zlostavljali.
U emisiji "Crna hronika", na Kurir televiziji, koja je emitovana pre tri godine, Zoran Branković, poznatiji pod nadimkom Lepi Zoki, ispričao je svoju ispovest koja ledi krv u žilama.
2013. godine dobio je dete sa svojom tadašnjom devojkom. Nakon toga otišao je u zatvor i nije bio u kontaktu ni sa majkom svog deteta, a ni sa detetom.
- Dobio sam telefonski poziv dan nakon tog dešavanja, jer su novine već pisale o tome. Kumovi, koji su ga čuvali dok sam bio u zatvoru, zvali su me. Oni su ga praktično podizali, bio je stalno kod njih i sve znaju. Pozvao sam baku mog deteta. Bilo je kasno, oko ponoći, muzika je treštala u pozadini, a oni žive u malom stanu. Pitao sam gde je dete, rekla je: "Tu spava." Rekao sam da ću doći sutra po njega, ali je odgovorila: "Ne može." Sutradan sam otišao i uzeo dete. Ona je tada bila u pritvoru, jer su ona i njen dečko učestvovali u incidentu na Vračaru, u parku. Navodno je on pretukao dete, a ona je sve to gledala. Dete je potom pobeglo kod drugara i zajedno su otišli u policiju, gde je sve prijavilo. Tada je imao sedam godina - rekao je Branković.
"Sve vreme je stajala i gledala kako joj udaraju dete"
Kako Branković navodi, dete se susrelo sa majkom i doživelo neprijatnu i nasilnu situaciju, nakon čega je pobeglo i potražilo pomoć kod prijatelja.
- Dete je, koliko znam, negde video i sreo majku, pošto ona tada nije bila kod kuće. On je živeo sa bakom, išao je redovno u školu i dok je bio kod nje nije izostajao sa nastave. Ali je ponekad tokom dana lutao. Video je majku u parku i potrčao je ka njoj i rekao: "Evo mene." Prišao je majci, a on mu je rekao: "Beži." Dete ju je zagrlilo oko nogu, ali ga je ona ignorisala. U jednom trenutku ga je taj muškarac zgrabio za majicu i bacio na asfalt. Dete je ustalo i prišlo ponovo majci, a onda ga je on, koliko znam, opet napao. Majka je sve vreme stajala i gledala kako udara dete. Na kraju, kada ga je dobro istukao, dete je pobeglo kod drugara - objasnio je.
- Drug mu je rekao da odu u policiju, i zajedno su otišli u SUP i prijavili slučaj. Nakon toga su se pojavili i medijski natpisi. Meni je javljeno šta se dogodilo, ja sam otišao i uzeo dete. Vodio sam ga kod socijalnog radnika i psihologa. Kasnije sam podneo tužbu, jer je ona ubrzo izašla iz pritvora, posle mesec ili dva. Podneo sam tužbu za starateljstvo i dokazivanje očinstva. Postupak je završen u sedmom mesecu. Dobio sam starateljstvo, njoj je oduzeto.
Ona ima pravo da viđa dete jednom u dve nedelje, ali dete to ne želi. Alimentaciju koju je trebalo da plaća uglavnom nije plaćala - samo jednu od osamnaest rata, rekao je Branković.
- Dete je mnogo toga prošlo. Kada mi priča, govori stvari koje su bile veoma teške za njega, čak i za rođendan i druge situacije koje su ga dodatno povredile. To je bilo šamaranje, i to ozbiljno. Pet nedelja nisu išli u školu. Majka ga je odvela u Ripanj, gore kod njih. On nije imao ni vodu, ni struju, ni osnovne uslove za život. Pet nedelja je bio tamo. Nisu imali ni toalet, ništa - sve se obavljalo iza kuće - kaže.
Briga o detetu nakon sudskog epiloga
Dete je nakon celog slučaja završilo kod mene, gde su mi u svakodnevnoj brizi pomagali članovi porodice i prijatelji iz okruženja, uključujući pomoć oko obroka, školskih obaveza i društva, istakao je.
- Dete je potpuno izgubilo stabilnost i pobeglo je. Tražilo je spas kod bake. Nije što je moje dete, ali je jako pametan, inteligentan i borben. Tada smo sve to završili na sudu i dete je sada kod mene. Najviše mi pomaže majka oko deteta. Imam i dosta drugara koji uskaču. Iskreno, ja kao muškarac ne kuvam najbolje, pa dete često ruča kod prijatelja u lokalu koji drži jedan moj drug. Još jedan momak koji živi tu u blizini takođe pomaže, provodi vreme s njim i pomaže oko učenja. Ima i drugih ljudi iz komšiluka koji uskoče kad treba.
- Devedesete godine su bile ratno vreme - borba za preživljavanje. Živelo se drugačije. Držao sam kafiće, piceriju i još jedan lokal. Radio sam razne poslove - gde god je bilo novca, radilo se svašta. Ali nikada nisam bio u ubistvima i takvim stvarima. Branio sam se kad je trebalo, jer sam više puta ranjavan, uglavnom od strane policije. Imao sam i kliničku smrt - sa 19 godina sam upucan - prisetio se Branković.
Branković je opisao kako je tokom jednog incidenta ranjen u sukobu sa policijom, nakon čega je, usled povezanosti sa vozilom korišćenim u drugom krivičnom delu, kasnije i uhapšen.
- Sedeo sam u kolima kada su prišli ljudi za koje nisam ni znao da su policajci. Prišli su sa pištoljima, počeli da udaraju po automobilu, i tada su pucali. Jedan me je pogodio u ruku, drugi u stomak. Bio sam u bolnici mesec dana, pa sam pobegao sa drugom. Kasnije sam ponovo uhapšen i teretili su me za napad na službeno lice. Radilo se o motoru koji sam dao u zamenu za automobil "porše" sa holandskim tablicama. Taj motor je kasnije bio povezan sa pljačkom koju su uradili drugi ljudi, ali je sve bilo vezano za moje ime.
Kada je policija krenula da hapsi te ljude, tražili su i mene, iako nisam znao za detalje tog dela. Tada sam se povukao na kratko, dok se situacija ne smiri, kaže on.
- Tada sam jedva preživeo, dosta su mi pomogli pokojni Giška i Beli Matić. Oni su organizovali da me operiše doktor Mandić. Iz stomaka su mi izvadili dva metka. Bio sam u komi 15 dana. Poznavao sam te ljude i družio se s njima. Bio sam u zatvoru tokom nekih važnih događaja, ali sam znao sve te ljude. Bio sam blizak sa njima, ali nisam bio prisutan u nekim ključnim momentima kao što su ratna dešavanja i ubistvo Giške.
Smetao je ljudima iz tadašnje vlasti, jer je bio na drugoj strani. Bio je blizak SPO-u, koji je tada bio veoma jak. Ali, iskreno, to je bilo vreme velikih podela i teških stvari, kaže Branković.
- Aleksandar Knežević Knele je smetao mnogima, jer je bio u tom starijem društvu koje je tada postojalo. Neki ljudi su bili povezani sa Državnom bezbednošću, neki nisu, ali on je poznavao mnogo ljudi koji su smetali tadašnjoj vlasti. Bio je upućen u dosta stvari i znao je mnogo toga. Zbog toga je bio laka meta, tamo u hotelu. Došao je neko, predstavio mu se, možda čak kao policija, ali ja ne verujem ni da je to bilo tako. Sve je to, po meni, bilo iskonstruisano od strane Državne bezbednosti. Kamere su bile ugašene i sve je bilo pripremljeno. Nađen je mrtav, kako leži na stomaku, i videlo se da je bio mučen. Cele noći je, kako se priča, neko vršio nasilje nad njim.
Sumnje u unapred isplaniranu likvidaciju
Kako Branković tvrdi, ubistvo nije bilo spontano, već pažljivo organizovano uz moguću izdaju iz najbližeg okruženja.
- Takav položaj tela ne može tek tako da se dogodi posle smrti. Postoje različite priče, ali ja mislim da je sve bilo unapred organizovano. Čak se pominjalo da su kamere u hotelu bile isključene i da je sve bilo pripremljeno. Bilo je priča o džipu i nekim sukobima, ali mislim da je to samo deo šire priče koja je naknadno konstruisana. Verujem da je izdaja došla iz najužeg kruga. Čak sam čuo da je sve bilo pripremano unapred. Dogovoreno je gde će se nalaziti, kako će ga kontaktirati i kako će ga namamiti. Na kraju su ga ubili ljudi koji su imali pristup i poverenje - naveo je.
- Bilo je priča da je oteo džip Miši Cvetanoviću i neki Rolex sat, ali to je, po meni, besmislica i naknadno napumpana priča. To je, koliko sam čuo, rešeno dan-dva pre ubistva. Taj džip je on dao Darku Ašaninu, ali su ga izdali najbliži prijatelji. Sve je to bilo iskonstruisano. Čak sam čuo da je postojala i priprema za tako nešto - da kamere ne rade u "Hajatu", da on uđe i otvori vrata. Bio sam zajedno sa Kneletom bio u Nemačkoj, a u Dizeldorfu sa Darkom Stanovićem. On ga je zvao telefonom i rekao mu da će doći. Knele mu je rekao da dođe, da će biti u hotelu. On je došao, i kako je dogovoreno, zvao ga je sa recepcije. Koliko znam - a mislim da je tako - pokucao je na vrata. Knele je pitao ko je, a on je rekao: "Ja sam, brate." I on je produžio pravo. Ušli su ljudi koji su ga ubili. Kasnije je trebalo da dođe u Beograd i ispriča Kneletovom ocu šta se zapravo dogodilo, ali nije stigao - ubijen je te noći.
Opisao je kako je obavešten o smrti brata i naglasio da, uprkos njegovom dobrom zdravstvenom stanju, okolnosti tog događaja ostaju nejasne.
- Meni je odmah javljeno. Slučajno je jedan komšija prolazio tuda. Pozvao me je na mobilni telefon i rekao da je video kako iznose mog brata mrtvog iz stana. Odmah sam otišao tamo. Dok sam stigao - iz Makiša do Braće Jerković - ona je već bila u SUP-u, dala izjavu i ubrzo potom je puštena. Ne mogu da tvrdim ništa bez dokaza, ali sve činjenice i ono što znam ukazuju da moj brat nije bio bolestan ni od čega. Bio je zdrav čovek. Kao što su i lekari govorili - "pucao je od zdravlja". Bio je visok metar devedeset tri, težak oko sto trideset kilograma, i nikada nije imao ozbiljne zdravstvene probleme, osim što je jednom bio ranjen u nogu.
Izašao je iz zatvora i bio je na slobodi samo četiri dana. Kasnije je pronađen mrtav. Tražio sam sudsku obdukciju, jer sam imao određena saznanja, ali nikada nismo dobili nikakav odgovor, rekao je.
- Ljudi koji su ranije pucali na mene devedesetih godina, bili su umešani i u to. Postoje informacije da je bio vrbovan da sarađuje sa Državnom bezbednošću, što je on odbio. Zbog toga je, kako sam čuo, bio i osuđen na pet godina zatvora za delo koje nije počinio - neka pljačka koja se dogodila preko puta kafića u kojem je često boravio. Tada su, prema onome što znam, i moju majku kontaktirali i tražili da sarađuje, da iznese informacije o nekim ljudima iz Niša sa kojima smo se družili. U suprotnom, rečeno je da će moj brat dobiti kaznu. On je na kraju i dobio pet godina jer je odbio saradnju. Kasnije je čak i sudija koji ga je osudio, Ivan Matić, navodno rekao da je postupao "po direktivi" - objasnio je Branković.
Prekinut odnos i distanca
Bivša supruga i Branković su se razišli pre više od decenije, nakon čega su živeli odvojeno, uz povremenu pomoć s njegove strane i različita tumačenja njihove prošlosti.
- Bivša pokojna supruga i ja od 2009. godine nismo imali nikakav odnos. Pre toga smo živeli zajedno oko deset godina. Čak smo jedno vreme živeli i u Americi, a 1994. smo se i venčali. Dobili smo sina Lazara. Kasnije sam bio u zatvoru dok je ona bila sa drugim partnerima. Posle toga sam se povukao i svako je otišao svojim putem. Ona je preminula 2020. godine u junu. Pomagao sam joj koliko sam mogao, kad god je tražila pomoć. Bilo je raznih optužbi sa njene strane, ali ko je pratio celu priču mogao je da vidi da tu ima mnogo netačnih stvari. Tokom mog boravka u zatvoru ona je imala i zdravstvene probleme i bila na terapijama.
Početkom 2000-ih pominje se Brankovićevo druženje sa ljudima iz Zemunskog klana. Na pitanje u kakvim je odnosima bio sa Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem, odgovorio je:
- Dušan Spasojević je jednom rekao da je, kada je došao sa Kosova u Beograd, želeo da upozna nas, braću Brankoviće. To je bilo 1995. godine. Sreli smo se u Zemunu, u jednom kafiću. Imao je zajedničkog prijatelja sa mnom. Viđali smo se povremeno, pili piće, ali nikada nismo radili ništa zajedno. Kasnije smo se ponovo sreli 2001. godine u Centralnom zatvoru, gde smo bili u istoj sobi oko mesec dana. Nakon toga smo se viđali još jednom ili dvaput. Bio sam i u Šilerovoj jednom prilikom, kada sam pokušao da smirim neku situaciju i pomognem da se stvari ne pogoršaju. Koliko god sam nešto tražio od njega, izlazio mi je u susret.
- Zbog tog poznanstva sam i bio priveden u akciji "Sablja" 2003. godine - ali sam istog dana i pušten. Dao sam izjavu u SUP-u i pustili su me. Kasnije su me ponovo priveli ujutru, ali sam opet brzo oslobođen. Nisam imao nikakve veze sa tim događajima, niti sam se krio. Čak sam se sam javio policiji kada sam ih video na Trošarini. Odvezli su me, dao sam izjavu i isti dan sam pušten - zaključio je
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
