"PREŽIVLJAVAM, TO JE JEDINA ISTINA" Potresne reči sestre ubijenog Dalibora 3 godine kasnije: Često slušam njegove glasovne poruke samo da mu se glas ne izgubi

Tri godine nakon krvavog pira u okolini Mladenovca, bol porodica ubijenih ne jenjava. Sećanja ne blede, a rana je, kako kažu najbliži, svakim danom sve dublja. Sestra Dalibora Todorovića (24), Suzana Ranković, otvoreno i kroz potresnu ispovest za Kurirgovori o životu posle zločina, ali i o presudi Urošu Blažiću i njegovom ocu, koja je u porodicama žrtava izazvala ogorčenje.

"Preživljavam, to je jedina istina"

Suzana ne krije da život bez brata više nikada neće biti isti.

- Kako je danas? Nije dobro. Samo učim da živim bez njega, iako mislim da odnekud vidi sve i da je tu. Vera koju nosim u sebi ne da mi drugačije da razmišljam - započela je svoju priču Suzana za Kurir.

- Kad pitaju kako si, teže nego juče, lakše nego sutra. Preživljavam, to je jedina istina, kao i svi koji nose bol kao moju i goru od moje.

Kaže da Dalibor nikada nije otišao iz njihovog života.

- Ne može nikada biti dobro posle ovoga, jer gde god se okrenem, svuda je on, u snovima, u kući, u mislima, i tu će ostati, jer u srcu i duši će najduže trajati. Fali. U svemu, svakoga dana.

"Njegov glas ne sme da se izgubi"

Kako kaže naša sagovornica, porodica svakodnevno čuva uspomenu na njega.

- Često slušam njegove glasovne poruke samo da mi se njegov glas ne izgubi. Često pričamo o njemu, jer on živi kroz nas. Javnost mora da shvati da ovo nije priča, već naš istinit život, koji znamo samo mi i oni koji su to doživeli.

Neizdrživ bol, inače, traje već tri godine.

- Još uvek dan nije prošao da nismo kod njega otišli. Još uvek se pali kandilo pored slike i svako jutro jedna šoljica kafe je njegova, koja ostaje nepopijena, i tako već tri godine.

- Još uvek neko u njegovu sobu nije ušao (otac) i još uvek nijedna njegova stvar nije pomerena. Ali se često srećemo u snovima, u našem zagrljaju koji deluje toliko stvaran - nastavila je Suzana.

Ona ističe da njen brat ne sme biti samo broj u statistici.

- On nije bio žrtva, bio je nečiji svet. Bio je dobar, živ, nasmejan i voljen, ne samo ime u vestima - dodaje i kaže da o Daliboru uvek, s pravom, govori sa ponosom:

- O svom bratu mogu reći da je voleo i bio voljen, da je bio drug, brat, prijatelj i čovek koji se neće lako zaboraviti. Imao je dušu, osmeh na licu i onaj topli, mili sjaj u očima. Bio je vredan i pošten. Volim ga najviše na svetu i ponoviću opet, ljubav između sestre i brata je večna i traje i posle smrti - rekla je potresnim tonom.

"Niko svoje dete oprostiti neće"

Posebno ogorčenje kod nje izazvala je presuda Blažiću i njegovom ocu, koji su osuđeni na po 20 godina zatvora.

- Presuda je kazna. Pravde nema kad nema ni njega. Iza ovoga ne stoji sudbina, već čovek. Za ovo je trebala labilna ličnost, bez trunke savesti... - kaže ona i dodaje da kaznu ne doživljava kao pravdu.

- Što se tiče njegove kazne, on kažnjen nije, jer se za ovakvo delo ubija, a on živi. Niko svoje dete oprostiti neće, jer obećana reč se održava - zaključila je Daliborova sestra i dodala da tri godine kasnije, porodice žrtava i dalje žive između uspomena i borbe za pravdu, koja, kako kaže, nikada neće biti potpuna.